Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Пише: Марија Н. Поповски (Блог о социјалном укључивању)

На једном од групних сусрета младих две девојке су током паузе повеле неформални разговор. Једна од њих се распитивала о изнајмљивању станова, друга је гуглала и записивала бројеве телефона. „Хм, не могу, не одговара ми цена“ … „Ово је ок, али неће цимерки одговарати локација“ … „Углавном је све скупо, у сваком делу града. Када платим кирију, шта ће ми остати“. Даље сазнајем да још вечерас може да борави у претходно изнајмљеном стану и да већ сутра не зна где ће.

На крају заврша са „Ма, снаћи ћу се, не би ми био први пут да останем на улици“.

Млади људи у Србији се суочавају са многим изазовима о чему сведочи статистика, а бројни појединачни случајеви са којима се сусрећемо свакога дана је потврђују. Проблем незапослености, затим продужено остајање у родитељском дому и недостатак личне и финансијске аутономије онемогућавају започињање самосталног живота и представљају само неке од изазова са којима се суочава популација младих. Међутим, у широкој групи младих постоје подгрупе чија је животна ситуација, услед различитих животних околности, додатно усложњена. То је и случај са младим људима који су значајан део свог живота провели на алтернативном старању. Шта то у пракси значи?

Из брошуре „Здравље је за свакога“

То значи да су ови, сада већ млади људи, у одређеном тренутку свог детињства били измештени из својих биолошких породица и остали без родитељског старања. Измештени су, најчешће, јер биолошка породица више није била место које пружа сигурност, љубав, топлину, осећај припадности. Измештени су како би се заштитила њихова безбедност и како би им се осигурали услови за здрав раст и развој. Алтернативно старање подразумевало је смештај у оквире домске заштите, а чешће у хранитељске породице. Ново окружење требало је да омогући сигурност и заштиту, које би требало да помогне у интегрисању претходног животног искуства и зарастању емоционалних рана које одвајање од биолошке породице носи. У том окружењу многи су стасавали, прелазили из детињства у период младости, проживљавали најбурније промене на личном плану, одговарали на питања „Ко сам ја“? „Одакле долазим“? „Где идем“?

Међутим, алтернативни смештај је ограниченог трајања. Домаћи нормативни оквир каже да се услуга смештаја обезбеђује деци до навршених 18 и младим особама до навршених 26 година, односно до завршетка школовања и радног оспособљавања. Најзначајнија транзиција која чека ове младе људе јесте напуштање система старања и искорак у самосталан живот.

Фото: Центар „Јаки млади”

Шта за младе значи напуштање старања?

Транзиција у самосталан живот није лака ни за оне који имају развијену мрежу подршке, породицу која стоји иза њих и стабилну базу којој могу да се врате. За оне који немају ништа од овога или имају врло оскудно, ситуација је много тежа. Иако знају да ће у одређеном тренутку напустити систем старања, када тај тренутак дође, са њим најчешће долази и бујица најразличитијих осећања. Неки млади суочени су са страхом, неизвесношћу, осећају се неспремним за самосталан живот. Чести су они који се плаше самоће, маргинализације, искључивања, осећају се остављеним и изневереним. Други разумеју да је дошло време да самостално брину о себи, али су у страху и неизвесности јер нису припремљени за самосталан живот. Трећи једва чекају да напусте систем старања јер имају лични доживљај да им старање није било ни потребно и да су одувек могли сами, чак и онда када након напуштања система немају где да оду ни коме да се обрате за помоћ. Оно што ипак важи за све јесте да су исходи осамостаљивања бољи, што је мрежа подршке младој особи развијенија.

Шта систем социјалне заштите нуди овим младима?

Обезбеђивање становања, стабилних прихода и запошљавања као и одржавање мреже контаката и односа са особама од поверења јесу кључни изазови за ову групу младих. Највећи проблем са којим се млади суоче на самом почетку самосталног живота јесте проблем становања, па тако многима попут девојке са почетка приче, није страно да им након изласка из система старања улица буде дом, док се, како сами кажу, не снађу.

Систем јесте донекле мислио и на ове потребе младих, па је тако на националном нивоу прописао услугу становања уз подршку, која је намењена и категорији младих који се осамостаљују. Међутим, ова услуга није једнако доступна свима, што значи да немају сви којима је потребна могућност да је искористе. Поред тога, систем донекле има увид у тешкоће са којима се млади суочавају када изађу са старања. Тако на пример, овој групи младих у Београду омогућена је једногодишња материјална подршка у циљу подршке осамостаљивању. Али, то је подршка која постоји у Београду. За оне који се осамостаљују негде у унутрашњости Србије, материјалну помоћ млади могу добити само ако испуне услове које испуњавају корисници новчане социјалне помоћи.

Када се млади из различитих делова Србије нађу заједно, ова „београдска подршка“ делује веома фрустрирајуће за оне из других делова земље, будући да се налазе у истим или сличним животним ситуацијама, а да су веома различито подржани од стране система. Стога често упућују питања „Зашто и ми не добијамо новац?“, „У чему је младима из Београда теже у односу на нас из унутрашњости?“, „У Београду су веће шансе за запослење, зашто њима помоћ, а нама не?”, „Да ли је онда решење да се преселимо у Београд ако хоћемо помоћ?“

Са друге стране, колико год ова „београдска подршка“ деловала стимулишуће и подржавајуће за младе, у пракси им је доступна само док не пронађу посао, а максимално годину дана. Овакво решење доводи и до ситуације да су млади демотивисани да у периоду од годину дана након изласка из система старања траже посао. Одредница „док не пронађу посао“ је оно што је проблематично у овом решењу, јер искуства из праксе показују да овој категорији младих није највећи проблем да пронађу посао, колико да га задрже. У том контексту, уколико се млада особа која прима помоћ запосли, одмах престаје да добија материјалну подршку. Неретко остане без посла већ након месец–два, и онда се нађе на рубу егзистенције. Да не би преузимали овај ризик, млади најчешче одлучују да током године када примају помоћ не траже посао. Зашто тако брзо остају без посла је важно питање и друга тема којом ћемо се бавити у неком од наредних текстова.

Дакле, решење које јесте значајно за младе, може да доприносе њиховој пасивизацији, јер се чини да се након изласка из система алтернативног старања и даље врте у систему социјалне заштите, примајући помоћ или настојећи да је добију.

Фото: Центар „Јаки млади”

На чему је потребно радити и шта нам кажу млади?

Да би напустили алтернативно старање, млади морају да буду добро припремљени, како њихова транзиција у самосталан живот не би била много тешка. Истраживања* показују да се у домаћем систему планирање напуштања старања дешава касно, да најчешће постоје планови за отпуст младих из домова или хранитељских породица, а врло ретко планови еманципације који обухватају стицања знања и вештина потребних за самосталан живот. Услед недостатка психосоцијалне подршке, правовременог усмеравања, помоћи у проналаску смештаја и запослења, млади који напуштају систем старања суочавају се са ризиком да постану пасивни примаоци социјалне помоћи, зависни од подршке друштва, неспремни и неохрабрени да развијају и користе своје пуне потенцијале.

Дугогодишње улагање у децу и младе без родитељског старања заслужује да се води рачуна о томе где млади одлазе након напуштања старања. У Србији не постоји системска евиденција о младима који напусте старање, нити о исходима њиховог самосталног живота. Ову евиденцију би заједничким снагама могао да прикупља како систем социјалне заштите кроз своју редовну годишњу статистику, тако и систем запошљавања који управо ову групу младих сврстава у категорију теже запошљивих лица. Ове информације најчешће имају само васпитачи у домовима, хранитељи или друге одрасле особе које су током старања изградиле однос поверења са њима и које су на основу личног односа остале у контакту са младима. Дакле, важно је радити на успостављању међусекторксе сарадње и умрежавању система социјалне заштите, запошљавања и образовања како би се извршила евиденција, а затим и пружила адекватна и правовремена подршка свим младима који се осамостаљују из система алтернативног старања. Поред тога, млади су сагласни да је неопходно посебну пажњу посветити раном планирању припреме младих за осамостаљивање, али не само формално већ суштински**. Они решење виде у увођењу посебних програма подршке за младе који се осамостаљују који би били засновани на психосоцијалној подршци, повезивању са потенцијалним послодавцима и стицању недостајућих знања и вештина.

Како би се превенирала појава да се млади након изласка из старања и даље врте у систему социјалне заштите, неопходно је у систем социјалне заштите увести посебну услугу за младе који се осамостаљуљу и то тако да се интензитет подршке смањује повећањем степена аутономије младих. Овај модалитет би могао бити примењен и када је у питању материјална подршка, тако што би се повећањем степена финансијске аутономије младе особе умањио износ материјалне подршке. На тај начин би млади осећали да су подржани на путу свог осамостаљивања, што је за њих од највећег значаја.

——-

*Анализа положаја младих који напуштају систем алтернативног старања
Бургунд, А. (2016) Утицај личних и срединских фактора на младе у процесу припреме за напуштање алтернативног старања – докторска дисертација. Београд: Факултет политичких наука.

**Нијемчевић Поповски, М., Танасијевић, Ј., Танасковић, Н. (2020) Вршњачко истраживање о напуштању алтернативног старања. Београд: СОС Дечија села Србија

***

Текст „Кад изађеш из система, а вртиш се у истом” изворно је објављен на Блогу о социјалном укључивању. Остале блогове Марије Н. Поповски можете прочитати овде.

Уколико желите да прочитате и текстове других аутора/ки Блога о социјалном укључивању, кликните на линк.