Кад имате квалитетан производ – имаћете и тржиште : Инклузија

Пише: Драгослав Ранђеловић (Блог о социјалном укључивању)

Рођен сам у једном планинском селу Јужне Србије где сам и одрастао са својим родитељима, који су се бавили неком скромном пољопривредом и сточарством.

Након завршене средње школе, у потрази за бољим животом, као и већина младих са села био сам приморан да кренем пут града у сусрет бољем животу, што је, разуме се, подразумевало одлазак у престоницу. Радио сам 6 година разне физичке послове и моја идеја о бољем животу у граду је почела да бледи.

У том периоду мог разочарања случајно сам видео конкурс Министарства унутрашњих послова за рад у престоници, конкурисао сам и добио посао, након тога и засновао породицу, што је отприлике значило остварење неког животног сна једног детета са села. Међутим скученост простора у граду на коју ја нисам навикао довела је до тога да сам на моју иницијативу добио посао у једном мањем месту у близини мог родног села, ову моју одлуку је доста мојих пријатеља осудило, али ја сам у подсвести имао некакве планове за бављење пољопривредом у мом селу и за остваривање додатних прихода за развој и унапређење живота моје породице.

Због обавеза на послу нисам био у могућности да помажем родитељима око њиховог начина бављења пољопривредом, у међувремену моји родитељи су престали да се баве сточарством и наставили само са неким ситнијим ратарством, а конфигурација нашег села као и уситњеност парцела није била адекватна за ратарску обраду, што је на неком дугорочном плану указивало да ће земљиште које поседујемо почети да зараста у коров као и већи део земљишта у нашем селу.

Размишљајући како да то спречим одлучио сам да кренем да се и ја бавим пољопривредом, али у неком новом правцу у односу на досадашње бављење не само мојих родитеља, већ и осталих мештана у селу који су се углавном бавили производњом само за своје личне потребе са неким скромним вишковима тих производа за продају и остваривања прихода, што је и резултирало стварањем једне слике да је бављење пољопривредом у нашем селу чист промашај и губљене времена.

И док су сви остали видели само једну велику празнину у свему овоме, ја сам увидео шансу за додатном зарадом. Моја идеја је била да на имању које поседујемо у селу подигнем воћне засаде. Како је село богато изворима, планирао сам да до сваког тог воћњака доведемо воду за наводњавање и инсталирамо систем “кап по кап” и тако створим један комфоран амбијент за успешно бављење воћарством, а тиме и остварим додатну зараду. Међутим, ова моја авантура у старту се могла упоредити са слепим човеком који је изашао у разгледање природе: осим моје идеје и имања које смо поседовали, за реализацију мог пројекта нисам имао ни знање ни новац. И тако, са основним знањем за бављење овим послом и неким скромним буџетом кренуло се у реализацију пројекта.

Најпре смо на једној парцели подигли засад шљиве чачанке и крушке виљамовке, а онда сам, интересујући се за ову област и читајући по разним форумима, дошао до идеје да подигнемо засад дуње, па је онда дошао и засад лешника.

Корак по корак, у складу са финансијским могућностима, након подигнутих засада дошла је на ред и изградња резервоара за акумулацију воде капацитета 17 m3, па онда и инсталација црева за воду до свих парцела које су засађене воћем, као и до оних које су биле у плану да буду засађене. Сав овај рад заснивао се искључиво на употреби сирове физичке снаге без коришћења неких машина, из разлога што нити сам такве машине поседовао нити сам их могао приуштити, пошто је сав доступан новац коришћен за куповину садног материјала и материјала за систем за наводњавање.

Таман када су воћњаци почели да дају прве приходе, које сам искористио за куповину неких основних помагала за обраду у воћњацима, попут моторне прскалице, тримера…, уследила је једна изузетно сушна година коју нисам успео да победим наводњавајући воћњаке обичним цревом, јер је то захтевало доста времена које је мени мањкало због мог посла. Почео сам озбиљно да размишљам о инсталацији система “кап по кап” и таман када сам колико-толико обезбедио средства за тај систем, уследила је једна веома кишовита година која је у великој мери уништила сеоски пут, тако да нисам могао обичним путничким возилом да дођем до свог села. Био сам приморан да одложим куповину система “кап по кап” како би обезбедио неко адекватно теренско возило којим бих могао да дођем до села и својих воћњака, тако да се мој систем “кап по кап” завршио само на предрачунима које сам прикупљао од разних фирми, али сам био задовољан и тиме што сам куповином теренског возила успео да олакшам путовање до воћњака.

Куповином теренског возила пружиле су ми се нове могућности, те сам подигао и засад малина, пошто сада имам чиме да вршим превоз плодова до откупне станице, а не да зависим од временских услова, јер приликом сваке кише пут постаје блатњави терен за off-road вожњу.

На сајту општине Владичин Хан сазнао сам за конкурс Фондације „Ана и Владе Дивац“ и након консултација са контакт особом одлучио сам да аплицирам. Када сам обавештен да сам прошао први круг, а након изласка комисије на терен, да су ми и одобрена средства и да им се много допала моја прича и мој пројекат, схватио сам да се мој рад напокон исплатио и да је Фондација “Ана и Владе Дивац” једина која је то до сада препознала. Добијање гранта за мене није само финансијска подршка, већ и морална, која ми је у спровођењу мог пројекта итекако била потребна у појединим тренуцима, тако да је мој слепи авантуриста са почетка приче напокон био на путу оздрављења.

(…)

Текст “Кад имате квалитетан производ – имаћете и тржиште” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.