Кад нам дођу гости из иностранства : Инклузија

Пише: Јелена Милошевић (Блог о социјалном укључивању)

Волим да показујем мој Београд пријатељима из иностранства. Осећам неко необично узбуђење док планирам где бих могла да их одведем, шта би било занимљиво да посете, како све уклопити у тих неколико дана колико ћемо провести заједно.

С друге стране, није ми свеједно што не могу да им покажем баш све што бих волела. У Београду сам рођена и живим целог свог живота, а већ 25 година као корисница колица. Да ме неко пробуди усред ноћи, знала бих да набројим која то места могу лично показати пријатељима из иностранства. Кажем “лично”, пошто се увек нађу они који се добронамерно понуде да помогну и покажу места до којих не могу да допрем због баријера, али ја желим да својим гостима и пријатељима покажем град у коме живим. Није то специјална потреба. Сигурно да се већина нас тако осећа.

И поред много труда уложеног у обарање ивичњака, постављање рампи и лифтова и уопште превазилажење архитектонских баријера, и даље има толико предивних и значајних места која су неприступачна. Овде не говорим о авантуристима међу особама са инвалидитетом којима је у реду да их носе низ и уз степенице или да покушавају да се крећу по искривљеним, поломљеним разноразним калдрмама, већ о растерећеном обиласку места која су лепа, уређена, пријатна, где не морате да бринете да ли ћете налетети на неку архитектонску или било коју другу препреку.

Прво, хотели. Да, нови хотели су углавном приступачни, али и скупи за џеп једног просечног туристе, а чак и међу таквима, има оних где се у лифтове једва уђе са инвалидским колицима.

Има и оних реновираних, у центру града, нешто повољнијих што се цена тиче. Ипак, мојим пријатељима се догодило да резервишу “приступачну собу” у једном таквом, а онда их је на рецепцији дочекала непријатна информација да је заправо резервисана соба у неприступачном делу зграде, а да ако желе собу у приступачном делу, треба да доплате.

Осим тога, показало се да до трпезарије има степеника, као и да поред главних улазних врата постоје још једна, са рампом испред, али су та врата закључана. Требало је времена да се пронађе кључ.

Све је на крају некако решено: особље је схватило да није у реду наплатити гостима додатно (за нешто што није њихова кривица), а храну су им доносили у собу, али то су информације које би требало јасно да пишу на сајту како би гости унапред знали шта их очекује.

Оно што је сигурно, гости Београда неће остати гладни ни жедни. Кафића и ресторана има много, а међу њима се могу наћи и они који воде рачуна о приступачности.

Скадарлија, генерално, не може да се уврсти у приступачне делове града. Чак и жене које раде у неким од објеката кажу да на посао искључиво долазе у равној обући, а за особе са инвалидитетом ова улица је скоро немогућа мисија. Дух Скадарлије свакако треба чувати, али он сигурно не лежи у калдрмисаним џомбама. Сигурна сам да би добар архитекта умео да уклопи стазу којом би особе са инвалидитетом могле да се шетају и уживају у овој боемској четврти којом се Београђани толико поносе. Никада то нисам доживела, а станујем десет минута од Скадарлије.

Питање за медаљу је: шта ако домаћин, који је успут корисник колица, нема сопствено возило, а жели да заједно са својим гостима оде превозом на одређену дестинацију или ако је самом госту неопходан приступачан превоз? Тако нешто у Београду не постоји. Друго су организовани, групни доласци на међународне конференције, када организатори потежу све своје контакте да би ангажовали неколико приступачних комби возила, иначе намењених искључиво становницима овог града који иду код лекара, у школу или на посао и не могу се наручити по потреби.

Мали број организација особа са инвалидитетом имају своје адаптирано возило, али опет се подразумева да је комби у том тренутку слободан тј. да нема неку приоритетнију вожњу.

Да би Београд заиста заслужено могао да се зове метрополом, неопходна су приступачна возила јавног саобраћаја, приступачна стајалишта (да би могло да се уопште приђе возилу), као и такси возила са рампама.

Ако желите госте да одведете у неко од београдских позоришта, ситуација је доста добра. Из личног искуства знам да су приступачни Југословенско драмско позориште, Позориште на Теразијама, Народно позориште и Мадленианум, а од концертних сала ту су Сава Центар, Комбанк Арена, Дом синдиката и Дом омладине.

Међутим, не рачунајте да ћете моћи да госте одведете на неки од дивних концерата који се одржавају у Коларачевој задужбини. Зграда је неприступачна за особе са телесним инвалидитетом.

Не рачунајте ни на музеје. Недавно сам на телефону провела три дана, покушавајући да сазнам да ли постоји приступачан музеј у Београду. На крају “истраге” сам се осећала исцеђено и прилично демотивисано. Осим неколико галерија и Етнографског музеја где можете да обиђете доњи ниво, сви остали музеји су или затворени или потпуно неприступачни.

(…)

Текст “Кад нам дођу гости из иностранства” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.