Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Пише: Радмила Урошевић (Блог о социјалном укључивању)

Гордана

Гордана седи испред мене и крши руке. Те године се развела, остала без посла и доживела мождани удар. Много је и кад се само прича. Сада је добро, каже, колико може да буде и дошла је у општину по помоћ. Има двоје малолетне деце, сада их и формално, самохрано подиже. Шије, креативно преправља и поправља туђе одевне предмете својих укућана на породичној шиваћој машини и тако допуњује кућни буџет. Док посматрам њено уморно лице, изненада ми паде на памет идеја. Предлажем јој да постане волонтерка Волонтерског сервиса Звездаре и помаже старијим и немоћним лицима у кућним условима. Гледа ме изненађено док јој објашњавам како је организовано волонтирање на Звездари.

Данас, девет и по година касније, Гордана је једна од најсавеснијих и најпоузданијих волонтерки са најдужим волонтерским стажом. Са осмехом се сећа нашег разговора из те 2010. године и, на моје питање, да ли је тада размишљала – да ли је ова жена нормална – дошла сам по помоћ за своју породицу, а она ми нуди да ја другима помажем, Гордана уз осмех потврдно клима главом. У међувремену Волонтерски сервис ју је препоручио социјалним кооперативама које се баве старим занатима и добила је стални хонорарни посао. Каже да није могла да добије бољу помоћ за себе од прикуључења волонтерима у тренутку када је била очајна.

Вера

Веру, тада шездесетосмогодишњу пензионерку, упознала сам у Саветовалишту за појединце и породице. Била је депресивна после смрти старијег сина. Није знала како да започне дан. Испијање кафа са комшиницама јој није давало предах од туге коју је осећала, а унуци су само на трен били радост и пауза од тужних мисли и осећања немоћи. Замолила сам је да нам понекад помогне у организацији месечних састанака, едукација и радионица тако што ће кувати кафу и припремати освежење за учеснике. Ускоро је Вера била редовна у нашем Сервису и сама се прикључивала различитим активностима. И тако шест пуних година.

И Гордана и Вера често су говориле на различитим скуповима о томе како и у којим животним околностима су почеле да волонтирају, колико је њима помагала чињеница да другима помажу и колико је волонтирање добар модел у социјалном укључивању, иако претходно о социјалној искључености нису имале никакве информације и сазнања. Обема је заједничко да су биле отворене за људе око себе као и активности које сам им предложила, што су најважнији предуслови да социјално укључивање проради и успе. Када сам их питала шта знају о социјалној укључености, нису знале да објасне и рекле су да им све то звучи много компликовано,али потпуно је јасно да су осећај припадности заједници, нова познанства и активација утицали на хуманизацију, оснаживање и социјализацији у њиховим животима.

Да им је неко држао теоријско предавање о овим темама, рекле су да не би биле инспирисане у оној мери као када су чуле о конкретном програму волонтирања који се организовао и реализовао у њиховом окружењу са крајње животним садржајем и хуманим циљем. И сада, када им је објашњено значење појмова социјалне искључености и укључености, оне тврде да код њих и даље изазивају прву асоцијацију на нешто непознато и апстрактно, компликовано, недоступно и за њих немогуће.

Сигурна сам да би у нашем непосредном окружењу било много мање усамљених и пасивних људи ако би им се постојећи програми представили на једноставнији и доступнији начин. Активност информисања о постојећим програмима треба да промовишу професионалци у јавном и цивилном сектору и – посебно, медији који имају велику моћ у представљању добрих примера појединаца и/или организација које се баве оснаживањем и пружањем помоћи људима који су у животној кризи, усамљени, заборављени, несигурни у своје могућности и сопствену важност за друштво у коме живе.

Социјална укљученост није и не треба да буде питање статуса, образовања и новца, као ни ексклузивно право појединца, што представља једну од најчешћих предрасуда и заблуда везаних за укључивање појединца у живот заједнице. Да би се осећали боље у својој кожи, да би им показали да је свако од нас, али баш свако, важан и за заједницу и друге појединце, потребно је  приближити активности и садржаје који су у директној корелацији са активацијом појединаца и укључивањем у средину у којој живе. Ако бисте питали Гордану и Веру с почетка ове приче, рекле би вам да је волонтирање променило њихово мишљење о себи самима, о проблемима које имају и начинима како се носити са њима. Научиле су да је и другим људима тешко, некима и теже од њих, упознале су много квалитетних људи који такође помажу другима док и сами имају своје личне проблеме, а са некима од њих постале су пријатељи. Неколико пута су гостовале у медијима и говориле о својим искуствима и тако, на крају, научиле да су заиста важне за заједницу у којој живе. Њихова сведочења најбољи су деманти предрасуда да је социјално укључивање „немогућа мисија“ или питање грађанског или финансијског статуса.

(…)

Текст „Кад социјално укључивање најбоље ‘ради’” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.