Влада Републике Србије
Пише: Реља Дерета (Блог о социјалном укључивању)
Да ли сте свесни да ако, рецимо, од овог тренутка не одвојите свега пола минута дневно колико ћете иначе укупно провести уносећи воду у свој организам, можда већ наксутра бисте умрли?
Мени је ово фасцинантно – сваки дан, у опсегу једног или два минута, може да се деси активност која мења, па и спашава животе. Некад је то навика, некад потреба, некад оба. И апсолутно сам уверен да велика већина нас изгуби барем 10ак таквих минута дневно на погрешну ствар.
С друге стране, неке важне ствари траже више времена – један сат, два, пет, десет. Сваки дан. Овакве ствари, и губљење оволико времена, нам је већ познатије.
У мојој биографији на дну овог блога пише чиме се бавим, али ако бих то мало шире формулисао, једна од главних ствари за којима трагам је како да што више нас активизму успешно приступи на оба споменута начина: с једне стране, као нечему што свако може да ради минут-два дневно, нечему уобичајном као прање зуба, и тиме промени и себи и другима животе, а са друге стране као нечему што нам може узети и пар сати сваки дан, а некоме постати и животни позив. Ово трагање ће у великој мери бити тема овог блога.
Јако ми је занимљиво ко све себе (не) сматра активистом, шта уопште значи бавити се активизмом, шта нас све мотивише и спречава да се активирамо. Добар начин да мало прочачкамо ова питања је кроз следећи позив:
Постоји начин како да твој град до прекосутра увече буде готово потпуно чист. Све што је потребно је да када изађеш из куће са собом понесеш једну кесу и сакупиш пар отпадака успут, а док то радиш можеш и да окренеш једног-два пријатеља, мотивишеш их на ову акцију и замолиш их да проследе идеју даље. И тако сваки дан од сада па надаље.
Како сте реаговали на овај позив? Да ли осећате ово као своју одговорност? Хоћете ли кренути у акцију или не, и шта вас је мотивисало/спречило у томе?
Да буде јасно, ово није никаква осуда ако вам је реакција ,,Ово није мој посао!” и слично. Ја који већ неко време желим да урадим овако нешто, стално одлажем тих једноставних минут-два. Просто, околности су такве да већина нас овакву акцију не сматра, то јест суштински не осећа својом одговорношћу. Тренутно.
Јер, ако погледамо, промена у физичком понашању приликом спровођења ове акције је минимална, зар не? Овде се више ради о промени личног става – да ли сам ја неко ко треба тако нешто да ради, какву поруку шаљем људима око себе док то радим? У том грму чучи успавани зец.
(…)
pdf [3 MB]
Оставите коментар