Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Пише: Дражен Зацеро (Блог о социјалном укључивању)

Прича која инспирише и даје наду да млади у Србији могу да се изборе са превисоком стопом незапослености.

Незапосленост младих је велики проблем код нас, у региону па и у целој Европи.

Примера ради, постаје изазов и за Немачку која има најмању стопу незапослености међу младима. Наиме, мало је прилика за посао за општу популацију, а камоли за младе који теже долазе до посла јер имају мање искуства и мањи социјални капитал.

У поменутом случају Немачке, постоји концепт да ниједна млада особа не треба да буде дуже од 3 месеца ван школовања, праксе, стажирања, волонтирања или запослења. Али дешава им се да млади све чешће стажирају, узимају поновно стажирање, волонтирају на више места, поново уписују и други програм студија, све, само не долазе лако до запослења. Захваљујући дакле стажирањима, волонтирањима и сл. цифре се препокрију и статистички све делује лепо. На ово ми је указао директор немачке фондације за децу Агапедиа који је велики поборник дуалног образовања које је актуелно у Немачкој и вероватно ће се увести и код нас у Србији, али зависи од крајње политичке одлуке и реалних могућности. Идеја дуалног образовања је да млада особа неколико месеци учи практично, кроз рад, праксу, па неколико месеци теоријски. Конкретно у федералној јединици Баден-Виртемберг у Савезној Републици Немачкој, режим је 3 месеца у некој компанији, 3 месеца у школи.

Занимљивост код Немачке у области образовања је и та што код њих постоји онолико образовних система колико има федералних јединица, имају дакле много министара просвете и теже је постићи консензус, па ако су се они око тога сложили вероватно се ради о добром решењу за образовање младих.

Европска комисија је донела меру за повећање запошљивости младих која се назива Гаранција омладини (за више о томе на енглеском од стране саме Европске комисије клинкнути: Шта је гаранција омладини?)

Идеја те мере је поред осталог да држава субвенционише и подстиче компаније да запошљавају младе, да им обезбеђују програме пракси и волонтирања и тд. Такорећи и овде је идеја да млада особа не проведе дуже од 3 месеца без неке обуке, праксе, запослења или образовања. Колики су привредни капацитети Србије и да ли наше компаније могу то да испрате, питање је.

Занимљива ствар коју сам чуо о запошљавању код нас је да је мањкавост нашег система активних мера запошљавања та што ми на запошљавање гледамо као социјалну категорију, а не економску. Колико сте пута чули на некој породичној слави овако нешто: „Они су се узели, дете на путу, треба да нађемо неки озбиљан посао за младожењу, дете мора од нечега да живи док је мајка на породиљском“ и тд.

Штавише, у свом називу запошљавање садржи управо министарство које се бави социјалном политиком, а не економијом и привредом.

Мени лично се свиђа што се узима у обзир социјална потреба грађана/ки приликом запошљавања, али у својој крајности то је на ушртб квалитета рада, па често чујемо жалбе на рачун запослених, а све отуда што се ту особа запослила примарно из потребе за новцем јер не могу баш сви да раде оно што воле.

И ту бих да испричам један случај и овај блог учиним потпуно цоол и шареним.

Стицајем прилика упознао сам једног тихог и повученог момка. Да није његове разговорне сестре која га баш воли, не бих имао појма да је он првак Србије у вожњи скејта (скејтбординг, енг. skateboarding). Толико је скроман да када је изашао чланак у новинама о њему, није никоме ни рекао, него му је брат случајно налетео на чланак.

Зове се Данило, има 23 године, студира на Рударско-геолошком факултету и из Суботице је.

Као дете сусрео се са неком крнтијом од скејта, гурали су га старији брат и сестра. Када је заволео скејт, прво га је позајмљивао и учио да вози. После му је отац купио први скејт, неки јефтин, а када су схватили да јефтин скејт може да се лако поломи и да није безбедан, добио је своју прву квалитетну даску.

Вежбао је вожњу из страсти и забаве и временом се пријавио на такмичење и догурао до првака Србије у вожњи скејта. Тада се појавио и спонзор, а то је важно јер професионално возити скејт није ни мало јефтино, јер се свакакве вратоломије изводе са том даском, ломе се.

Постоје и неке летње школе скејта, али врло аматерски организоване, просто локални скејтер каже заинтересованим родитељима да доведу децу од тад до тад и онда им показује како да стоје на дасци, како да одржавају равнотежу и неке лакше трикове. Симпатично је када клинци смс-ом после питају како ово и како оно да ураде. Данило увек одговара на смс-ове и када даска више није за професионалну употребу он је да некоме ко може још неколико месеци да је користи пошто неће да је ломи наскачући на разне бенкове, рампе, степенице, рукодржаче и сл.

(…)

Текст “ Како игру претворити у посао?” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.