Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Пише: Милан Добричић – Место за нас (Блог о социјалном укључивању)

Таутолошко питање „Како, и на који начин?“ чујемо толико често, да смо вероватно већ помислили како „тако треба“. Не, не треба тако. Као што не треба ни онако како се најчешће ради у примеру о коме ћемо говорити – комуникацији са особама с инвалидитетом. Али, да бисмо исправили неправилно, морамо кренути баш од тог неправилног. Дакле: како, и на који начин?

Па: лепо, и на леп начин. Или: нормално, и на нормалан начин. Опуштено, што би рекли. Какво питање, такав и одговор.

Како комуницирати са особама са инвалидитетом? Које речи су правилне, који покрети „дозвољени“, шта је права мера? Шта је ту тако посебно, шта треба да знам, чега треба да се плашим, шта да избегавам? Као да ме неко тера, а ја не бих, али морам, па се устручавам! Свашта.

Одмах, на почетку: сва правила лепог понашања и комуникације важе и обавезна су. И ништа ван тога, јер особе са инвалидитетом су као и сви други људи. Постоје, наравно, специфичности, али све до једне су толико логичне и близу памети, да није потребна никаква посебна „обука“ за комуникацију.

Не треба избегавати, али ни претеривати. Основно полазиште је: равноправност. Дакле, једнаки смо. Разговарамо на истом нивоу. Директним обраћањем, не преко посредника, ма ко да је он, макар и лични асистент, преводилац, тумач за знаковни језик. Ако постоји несигурност, сумња у нешто, најбоље је: питати. Ко пита не скита!

Сажаљење је строго забрањено! Како да кажем „видимо се“ слепој особи, „чујемо се“ глувој, „трчим“ особи у колицима? Гле, па оне саме управо тако кажу! Па нисам ваљда ја већи католик од папе!

Инвалид? Не. То наговештава да неко није валидан, није „исправан“, није „како треба“.

Посебне потребе? Не. Свака особа је посебна и има посебне потребе. Нема ту ничег посебно посебног.

Ометен у развоју? Не. Није дефинитивно и трајно ометен, већ само има сметње које се могу пребродити.

Особа у колицима? Не. Корисник или корисница колица. Јер то је особа, која само користи колица.

Везан за колица? Прикован за кревет? Ретардиран? Монголоид и остали -оиди и -иоти и -ени и -или?! БЕЗ КОМЕНТАРА!

У свету се користи термин special needs, и disability, и handicap. Превод на српски језик не доноси увек исто значење, увек је важан и контекст. Треба бити опрезан. Инвалидитет је најнеутралнији израз, хендикеп је шири, оштећеност подразумева урођено или стечено, онеспособљеност настаје у сусрету са друштвеним препрекама.

Па, како, и на који начин, онда? Лепо: особа са инвалидитетом. Особа са сметњама у развоју. Особа са мултиплом склерозом. Особа. Особа. Особа.

Стрпљење, дискреција, без снисходљивости, без похвале за „спретност без руку“ и слично, без чачкања по колицима и помагалима јер је то исто као завиривати у нечији ранац или торбицу, без журбе, без покушаја да се доврши туђа мисао.

(…)

Текст “КАКО, И НА КОЈИ НАЧИН? (“Не, немој ми прићи…” – Да, приђи ми слободно!)” Милана Добричића у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.