Влада Републике Србије
Пише: Реља Дерета (Блог о социјалном укључивању)
Одувек су ми били фасцинантни људи који су били апсолутно решени од своје шесте године да ће једног дана бити доктори, и онда заиста постану доктори и буде им супер до краја живота. Овај текст није намењен њима.
Као дипломирани јапанолог, постао сам инструктор аргентинског танга. Док будемо чекали да ова реченица добије смисла (а начекаћемо се), набројао бих пар предмета које бих волео да сам имао у основној и средњој школи: како да пронађеш шта волиш да радиш, како да будеш што бољи и срећнији у свом раду, када да препознаш да ли је време да опет кренеш у потрагу. Шта да радимо у одсуству ових предмета?
Пада ми на памет једна екипа средњошколаца која је прошле године покренула пројекат бесплатне школе страних језика за своје вршњаке. До сада је организовано три круга уписа, и курсеве је похађало неколико стотина ученика. За организовање курсева, поред тога што је сваки полазник себи фотокопирао материјал за наставу (цена отприлике као један излазак на кафу), је потрошено нула динара. Како су то успели?
За почетак, предавачи на курсу су студенти Филолошког факултета којима јако значи предавачко искуство. Наиме, регуларна пракса у оквиру студија, која подразумева држање по којег часа у основној или средњој школи, није ни близу довољна за стицање реалног увида у то да ли неко жели да ради у просвети. Дакле, овај пројекат је за њих прилика да стекну далеко реалнији увид у то шта значи подучавати страни језик. Притом, општина им даје и потврду о учешцу на пројекту, што све заједно чини више него довољну мотивацију за сваког студента који иоле жели да ради на себи.
С друге стране, просторије је обезбедила школа, јер викендом учионице зјапе празне. Имамо простор, имамо предаваче, а можете претпоставити да није било тешко пронаћи и средњошколце који желе да похадају бесплатне курсеве страних језика.
Комплетну организацију пројекта је самостално спровела раније споменута екипа средњошколаца, од обезбеђивања просторија и проналажења и комуникације са предавачима до координације стотине ученика-полазника и дежурства током часова – организаторима није било тешко ни да суботом од 9 ујутру па до поподневних часова дежурају у ВИ београдској гимназији где су се одржавали часови, као и да на смену и сами похађају неке од курсева.
Како је све ово повезано са оним преко потребним предметима са почетка текста?
Често питам средњошколце колико пута их неко у току дана у школи пита “А шта ви желите?” и одговор углавном осцилира негде измеду “никад” и “јако ретко”. Овом приликом су они сами себи поставили то питање и спровели свој одговор – организовали су образовање какво они желе!
Мени је ово феноменално из више разлога – прво, сваки полазник школе језика је у исто време и полазник оног курса откривања чиме би се бавио у животу. Мене је одлазак на аикидо отворио ка јапанском језику, који сам толико заволео да сам због њега уписао студије јапанског (и још увек га волим упркос настојањима студија да ми поштено упропасте ту љубав). Исто тако, ко зна колико ће тих ученика на часовима шпанског, француског, јапанског и осталих језика бити инспирисано да се сутра бави нечиме везано за те језике и културу. Да не спомињем да су се неки од организатора пројекта пронашли у самом процесу организовања, и јако су мотивисани да се више посвете активизму.
(…)
pdf [3 MB]
Оставите коментар