Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Пише: Стефан Лазаревић (Блог о социјалном укључивању)

Често се чује да људи са аутизмом имају проблем у комуникацији. Кад ово чујем помислим: умем да читам, пишем, говорим, разговарам, зашто је онда комуникација проблем? За ове људе такође кажу да имају опсесивна интересовања, што је случај и са мном. Говоре и да људи са аутизмом имају проблеме у понашању, а у овом тексту покушаћу да опишем како се ја борим да превазиђем ове тешкоће.

Дешава ми се да сретнем познанике или пријатеље и желим да разговарам са њима, али се догађа да они немају стрпљења да ме саслушају, односно, прекину ме у пола реченице. У тим ситуацијама ми буде јако непријатно и тешко, јер не разумем зашто то раде.

Такође, једна од мојих тешкоћа је и да пратим када други људи међусобно разговарају. Кад изађем у кафић са другарицама, оне почну да причају о неким темама које ми нису интересантне, или их не разумем довољно. Нарочито ми је тешко да пратим када више људи учествује у разговору. Да бих могао да пратим, почео сам да на диктафону снимам разговоре. Увек питам да ли се слажу са тим и они који ме познају обично немају ништа против. Тако, чак и када не разумем све, или се разговор одвија сувише брзо, увек могу код куће касније да преслушам снимак. То ми помаже и да запамтим неке детаље које иначе не бих могао. Исто тако, могу да замолим родитеље или сестру да ми објасне ствари које ми нису биле јасне.

Имам још једну стратегију која ми помаже да се боље концентришем на састанцима на којима учествујем. Да ми мисли не би лутале и да бих пратио о чему се прича водим белешке, тј. записујем све о чему се разговара. То на пример увек радим на састанцима самозаступника – младих са интелектуалним тешкоћама и аутизмом које је оформила Иницијатива за права особа са менталним инвалидитетом MDRI-S, чији сам члан. Касније те моје белешке користимо да бисмо направили записник.

Када сам нервозан, љут, или ми је досадно, тешко ми је да се контролишем и да се смирим. Раније, у тим ситуацијама сам звао телефоном неке људе који баш и нису били заинтересовани да се друже са мном. Био сам повређен тиме што ми нису посвећивали време и пажњу. После сам схватио да је боље да позовем људе који су спремни да ме саслушају и да ми пруже подршку. Ипак, свестан сам да је другима напорно да ме слушају када сам узнемирен и да не умеју увек да се снађу у овим ситуацијама. Нико ми до сада није рекао да сам досадан, али ми се дешава да ми не одговоре на позив или поруку. Ако им пошаљем поруку, неки се праве да је нису прочитали и не одговарају ми. И то је једна од ствари које ми додатно тешко падају. Жао ми је што не успевам добро да се контролишем у овим ситуацијама.

Већ сам писао о томе да су ми неке познате личности веома интересантне. Велики део дана проведем размишљајући о њима, због чега не могу да функционишем како треба. Стално о њима причам онима који их цене као и ја, али и онима који ми отворено кажу да не познају њихов рад или их они не занимају. И то је једна од ствари које ми тешко падају. Опсесивно размишљање о овим људима је толико јако да ме то ремети у концентрацији, спавању и нормалном функционисању. Пратим их на друштвеним мрежама, читам све што се о њима пише у медијима и на порталима, читам њихове интервјуе и тешко ми је да са тим прекинем. Понекад ми родитељи кажу да нешто урадим или да им донесем, а ја нисам у стању да испратим ни једноставне налоге јер непрекидно размишљам о њима. Када се тако нешто догоди, јако се изнервирам и тешко ми пада што не могу да се ослободим ове опсесије и волео бих да ми неко помогне у томе.

Када сам био млађи, много ми је сметало када идемо у град, а због гужве у саобраћају, неког судара или сличног разлога, тата не иде уобичајеним путем, већ неким споредним улицама. Обично сам тада плакао. Да бих себи помогао, прво сам почео да жмурим у таквим ситуацијама, да не бих гледао улице којима нисам волео да пролазимо. Касније, када сам добио мобилни телефон, снимао сам улице којима смо обично ишли, и ако би тата променио трасу, гледао бих тај снимак замишљајући да се баш туда и возимо. А сада већ имам Google maps, па више не морам да снимам.

Дуго сам имао ритуале који су се састојали у томе да сам увек када сам био код куће у рукама имао кутију од креме коју сам ритмички окретао и лупкао по њој. Тако сам држао ритам док сам слушао музику, или се смиривао. Када сам схватио да друга деца и људи то не раде, решио да са тим престанем. У почетку ми је било тешко, тражио сам ту кутију по кући, али сам одлучио да истрајем и да заменим то лупкање свирањем на клавијатури.

Одувек ми је сметао плач беба и мале деце. Кад бих чуо њихов плач, желео сам да их ударим. Сматрао сам да би то можда био начин да се смире. Чак сам понекад ударао и сестру када је била мала. Још увек ми њихов плач много смета, али сам схватио да морам да се контролишем и да не смем никога да ударам. Када чујем неко дете да плаче, прво желим да видим шта се заправо дешава и тражим објашњење због чега плаче, а после се удаљим. Неколико пута сам чак изашао из аутобуса у таквим ситуацијама, па ишао део пута пешке, или чекао други аутобус. А понекад успевам да издржим и да себи кажем како нема потребе да мењам возило, јер и у другом аутобусу може да се деси иста ствар.

Увек сам имао омиљене емисије на телевизији и морао сам да их гледам у тачно одређено време. То је стварало доста проблема у функционисању моје породице ако би на пример требало да идемо у град или у госте, или ако би баш тада нестала струја или се прекинуо ТВ сигнал. Много ми је то тешко падало и нисам никако могао да се изборим са тим. Сада ми доста олакшава што на телевизору имам опцију да могу да вратим емисију коју сам пропустио, или у крајњем случају, да је погледам на YouTube. Исто тако, ова опција ми помаже уколико нешто не чујем добро или не разумем о чему се прича, па могу да више пута преслушам неки део који ми није био јасан.

Пре више година објавио сам на овом блогу текст о томе како су ми потребне прецизне инструкције. Још увек ми је потребна подршка да разумем шта се од мене тачно очекује. На пример, када сам на тренинзима, не разумем увек шта тачно треба да урадим и како се нека вежба изводи. Или се замислим и размишљам о омиљеним личностима, што сам већ описао. Зато сам професору предлагао да би можда било добро да на тренинг дођу моји родитељи или бивша разредна, али је он одговорио да би требало да пратим шта други раде, па онда да поновим. Трудим се да тако и буде, а ту стратегију користим и у другим ситуацијама. Кад год приметим да нисам концентрисан или да је моје понашање другима необично, трудим се да то прикријем тако што посматрам друге и коригујем се.

Има још доста ствари које не успевам да превазиђем, као што су, на пример, изненадне и ненајављене промене – ако тренер откаже тренинг, ако ми откажу или само помере сусрет или састанак. Такве ме ситуације много узнемиравају и јако ми је тешко да се савладам, иако знам да је понекад разлог за то оправдан – невреме, киша, неко се разболео и слично. Надам се да ћу и то научити, као што сам успео у свему што сам већ описао у овом тексту. Оваква понашања су уобичајена за људе који имају аутизам и често је то јаче од мене. Али, трудим се, учим и мењам се.

——-

Текст „Како превазилазим тешкоће” изворно је објављен на Блогу о социјалном укључивању. Остале блогове Стефана Лазаревића можете прочитати овде.

Уколико желите да прочитате и текстове других аутора/ки Блога о социјалном укључивању, кликните на линк.