Влада Републике Србије
Пише: Сузана Гајић Јовановић (Блог о социјалном укључивању)
Излазак из круга сиромаштва припадника/ца осетљивих друштвених група један је од значајнијих изазова са којима се као друштво суочавамо, а за које би се рекло да још увек нисмо пронашли довољно ефикасна решења.
Један од значајних путева који воде изласку из зачараног круга сиромаштва представља образовање. Пут за који не можемо рећи да је кратак, нити да је лак, али који засигурно доноси трајне промене када је квалитет живота, односно материјална сигурност у питању.
Када говоримо о образовању, помислимо најпре на децу и младе, иако је учење доживотни процес, а различите форме едукације и по завршетку формалног школовања могу начинити значајну промену у нашем животу.
Проблеми са којима се током школовања суочавају деца и млади из породица ниског социо-економског стауса крећу пре свега од немогућности (адекватног) задовољавања основних животних потреба како деце, тако и целокупне породице (потреба за одговарајућом исхраном и хигијеном, а затим и за одговарајућом одећом и обућом, стамбеним условима, итд.) Ако имамо у виду Масловљеву хијерархију потреба, породица, као и сама деца, нису у могућности да развију потребе са виших ступњева хијерархије (потреба за поштовањем и самопоштовањем, потребе за самоостваривањем) јер су преокупирани бављењем егзистенцијалним потребама и сигурношћу (што је у основи саме хијерархије људских потреба).
Деца и млади са ниским социо-економским статусом у школу углавном долазе са мање предзнања и искуства у коришћењу стимулативних и материјала за игру, као и искуства путовања, обиласка културно-забавних, спортских институција и манифестација и слично. Исто тако, у овим породицама најчешће нема књига од раног детињства, па тај културни капитал не постоји као посебна припрема за школу. Уз то, родитељима који живе у условима сиромаштва, рана едукација и образовна стимулација најчешће није приоритет или су и сами недовољно обрзовани да пруже адекватну подршку у овом смислу.
Затим, ту су и разлике у погледу опремљености за школу, као и разлике изазване смањеним могућностима за одржавање личне хигијене, набавку гардеробе и технологије, као и учествовања у различитим ваннаставним и ваншколским активностима.
Школска средина је најчешће недовољно спремна за прихватање различитости и исказивање солидарности, те ови ученици/е бивају искључени из вршњачке групе, што даље води у различите ризике (јављање психичких тешкоћа, одрастање са траумом одбачености, непохађање школе, исказивање друштвено неприхватљивог понашања и др).
Похађање предшколског програма може у извесној мери надоместити недостатке у породичном и социјалном окружењу детета и припремити га у васпитно–образовном смислу за полазак у школу и укључивање у вршњачку групу. Међутим, деца која одрастају у условима сиромаштва, најчешће нису укључена у предшколски програм. Разлози за то огледају се у додатним финансијским издацима, у недовољном препознавању значаја предшкослог васпитања и образовања од стране родитеља, као и у томе што се услед недовољног броја места у предшколским установама, предност даје запосленим родитељима (иако би предност требало да имају рањиве групе, а боравак деце у предшколској установи у извесној мери би олакшао процес запошљавања самих родитеља).
Искљученост из школског окружења уско је повезана са искљученошћу из локалне заједнице. Ова деца не бивају укључена у дружења ван школе, често нису позивана код својих вршњака, а онда и они сами ретко кога позивају у своју кућу. Пошто им различити садржаји (који се плаћају) нису доступни, њима се ускраћује могућност да се спонтано сусретну са својим другарима и да са њима поделе заједничка искуства која ће их приближити. Неретко ће деца из породица ниског социо-економског статуса бити далеко више укључена у обављање кућних послова, али и економске активности зарад задовољења основних потреба породице, што ће их додатно дистанцирати од вршњачке групе.
Услед свега наведеног, деца и млади са нижим социо-економским статусом најчешће имају значајно мање шансе да остваре висока школска постигнућа, у поређењу са својим вршњацима и вршњакињама из породица средњег и вишег социо-економског статуса. Школска средина у односу на њих и испољава мања очекивања, док са друге стране, код куће немају одговарајућу помоћ или услове за учење и израду домаћих задатака, због чега тешко могу да надокнаде почетни заостатак.
Последњих година све је већи број деце и младих који се услед неостваривања очекиваних школских постигнућа због одрастања у условима социо-матерјалне депривације, упућују на Интерресорну комисију (Комисија за процену потреба за пружањем додатне образовне, здравствене и социјалне подршке детету и ученику) и преводе на ИОП2 (Индивидуални образовни план са измењеним програмом наставе и учења), што онда у школској средини доводи до још већег искључивања, а мањих очекивања и подстицаја да напредују. Сама сврха индивидуалних образовних планова заправо јесте да дете укључе и омогуће му пружање подршке која се не односи само на учење, већ и социјализацију, самосталност у раду и базира се на дететовим јаким странама. Међутим, у пракси се правилна примена индивидуалних образовних планова и адекватно укључивање деце која се суочавају са потешкоћама своди на изоловане примере добре праксе.
Са друге стране, један број деце и младих из породица ниског социо-економског статуса испољава одлике резилијентности и успева да оствари висока постигнућа у школи. Међутим, ова деца и млади и даље имају потешкоћа у процесу социјализације, које проистичу из других разлога. Битно је напоменути да и сама породица ниског социо-економског стауса, има ограничена очекивања у односу на своје дете. Па тако, чак и ако је реч о резилијентном детету које ће упркос препрекама развити потребе за самоостваривањем, овакво дете, а затим млада особа, наилази на нове препреке када је потребно прећи на више ступњеве образовања. Најпре из финансијских разлога, јер нису све средње школе и факултети доступни, па при опредељењу за даље школовање интересовања и таленти нису кључни критеријуми. Са друге стране, у много случајева породица и не препознаје потребу свог детета за даљим школовањем, нарочито ако су у питању студије или додатно усавршавање, као што су на пример постдипломске студије. Они очекују запослење, јер су уморни од непрестаног преживљавања и обезбеђивања новца за школовање, те било какав даљи успех и напредовање у том погледу захтева изузетне личне способности појединаца, храброст, упорност, сналажљивост и психофизичку снагу ради остваривања успеха.
———-
Текст „Како прекинути круг одрастања у сиромаштву?” изворно је објављен на Блогу о социјалном укључивању. Остале блогове Сузане Гајић Јовановић можете прочитати овде.
Уколико желите да прочитате и текстове других аутора/ки Блога о социјалном укључивању, кликните на линк.
pdf [3 MB]
Оставите коментар