Влада Републике Србије
Пише: Марко Лумо (Блог о социјалном укључивању)
Тог фебруара 2013. године, са једним позивом за дружење и неколико сати прилично интензивног дијалога о активизму са старом пријатељицом, мој живот се променио из корена. И мада сам себе целога живота сматрао активистом, због постулата и принципа којима сам се све време водио, схватио сам да о правом активистичком ангажовању практично ништа нисам знао – моје знање се сводило на новинске чланке, телевизијске прилоге и успутне приче пријатеља и пријатељица који се истим баве. Морам признати да је оно било прилично штуро (и чешће веома погрешно), јер сасвим је другачије када ствари посматрате са стране од лично проживљеног искуства. Након тих неколико сати разговора, конструктивне расправе и едукације (од стране те пријатељице), једини логичан след ствари је био да се и сам прикључим Удружењу грађана „Егал“, организацији коју је основала и коју води управо она.
Међутим, ствар није била тако једноставна као на крају последње реченице у пасусу изнад. Одлуке тог типа не доносите само зато што вам неко каже – „Хеј, хајде да се прикључиш нашој организацији која се бави питањима транс* и ЛГБИ особа“. Наиме, током тог разговора сазнао сам скоро све о томе шта значи бити транс* (недуго након тога сам прилично дуго и темељно разговарао и са неколико транс* особа, те сам и из њиховог искуства учио), који су то проблеми са којима се суочавају припадници и припаднице ове заједнице – константна дискриминација, физичко и психичко насиље, искључивања из нормалних друштвених токова, потпуна правна невидљивост због немогућности издавања личних докумената која су у складу са доживљајем личног родног идентитета, из чега произилази немогућност захтевања и уживања било којих права загарантованих Уставом и законима Републике Србије. Такође сам сазнао о механизмима које користе активисти УГ „Егал“ у борби за побољшавање квалитета живота припадница и припадника транс* и ЛГБИ заједнице. Такође, прикључивање овој борби је подразумевало да јавно иступам као геј особа, што је за мене у том тренутку било јако тешко с обзиром да сам био „аутован“ само неколицини пријатеља и пријатељица. Уследило је признање породици – реакције су, упркос страху од осуде и одбацивања, биле и више него позитивне. Схватио сам да сам вољен на прави начин без обзира на то што сам геј, и то је једна од коренитих промена (а уједно и највећа) које сам раније споменуо.
По први пут у свом животу сам дисао. Кажем то јер је, и мада никада нисам ни престао да дишем, осећај након скидања једног таквог терета управо најсличнији израњању из дубоке воде. Ухватиш дах, и светлаци који ти се пред очима стварају услед недостатка ваздуха нестају, а читаво тело вам обухвати некакав спокој. Знате да сте најтеже преживели и да ће након тога све бити баш онако како би и требало да буде. У том тренутку сам научио много о себи и својим најближима – о себи да сам подлегао притиску околине и веровању да треба да останем сакривен, да се стидим и плашим само због тога што сам геј, а о својој породици да их не познајем довољно и да сам их неправедно смештао у исту кошару са онима који гаје управо такав начин размишљања.
Након што сам својој породици рекао ко сам, свет око мене је добио другачију боју. Нисам више морао да живим двоструки живот, да измишљам разне приче како бих изоставио све оне истините, и све то ми је помогло да улицом ходам уздигнуте главе јер коначно нисам имао стеге прикривања истине. Ово признање ми је отворило пут ка бољем разумевању околине, а самим тим и ка усавршавању себе. Прикључио сам се УГ „Егал“ и кроз учење од старијих (и млађих) и искуснијих колега и пријатеља, учествујући у разним активностима, дебатама и раду на терену (што је један од кључних метода рада ове организације) трудио сам се да дам све од себе како бих за своје пријатеље, себе, и уопште све припаднике и припаднице ЛГБИ и транс* заједнице урадио нешто корисно. Трудио сам се да помогнем бољем разумевању проблема са којима се свакодневно суочавамо, а који су, осим свих оних са којима се сусрећу сви грађани и грађанке Србије још комплекснији и тежи само због чињенице да је неко другачије сексуалне оријентације или другачијег доживљаја сопственог родног идентитета.
(…)
Текст “Како сам заиста продисао” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.
pdf [3 MB]
Оставите коментар