Влада Републике Србије
Пише: Реља Дерета (Блог о социјалном укључивању)
Недостају паре. Људи немотивисани. Нема се времена за акцију. Дрма трема од јавног наступа.
Проблема увек има. Разни су приступи за различите изазове, од којих је нажалост чест избор одустати и помирити се са судбином – људи су немотивисани и шта ћемо сад. Причали смо у претходном посту колико је битно да осмотримо изнова ситуацију, а сада бих отишао дубље у ту вештину посматрања. Истражићемо активистичку технику стару неких два миленијума.
О овој техници је писао један владар Римског царства, тада највећег познатог царства на свету. Пробајте да замислите са којим проблемима се такав човек дневно сусретао:
Ако мислите да вама неки сарадник ради иза леђа, император је морао да брине да му бројни ривали буквално не забију нож у леђа. Превише посла? Пробајте да у исто време развијате земљу, преговарате на стотину страна, ратујете и решавате безбројне спорове. Акција са великим ризиком неуспеха? Он је одлазио у војне походе у којима је ризиковао живу главу.
Међутим, овај владар је имао један приступ животу, једну практичну филозофију којом се водио у апсолутно свакој ситуацији. У питању је Марко Аурелије, а његова филозофија је стоицизам.
Данас кад кажемо да се неко понаша стоички, прва асоцијација је да је суздржан, аскета итд. Међутим постоји нешто друго далеко драгоценије што можемо научити из стоицизма: Речи Марка Аурелиуса које аутор Ryan Holiday истиче као кључне у својој Књизи “The obstacle is the way” сумирају овај приступ:
“Оно што је препрека акцији покреће акцију. Оно што стоји на путу постаје пут.” (мој незграпан превод енглеског превода, “The impediment to action advances action. What stands in the way becomes the way.”)
Дакле, препреке нису ту само да их истрпимо или лупамо главом о њих. Напротив, оне су ту да нам дају инспирацију и гориво да на још креативнији, лукавији, лаганији начин решимо ситуацију. Ако је у питању нешто заиста изазовно с чиме се морамо суочити, онда ћемо то радити са дубљом свешћу зашто је то добро, шта постижемо и колико из тога добијамо… и летаргија се одједном претвара у мотивацију! Ето прилике да превазиђете себе!
Рецимо, знате да вас чека представљање пројекта различитим групама људи, а немате претходно искуство јавног наступа. Тренутно не налазите курс презентацијских вештина, а чак и да постоји, нисте сигурни да ли можете да га приуштите.
Хајде да обрнемо ситуацију: Шта ако постоји начин да вежбате јавни наступ у реалним околностима, а притом чак и да будете плаћени?
Једноставно – пријавите се на оглас за дељење флајера и ето праве школе: мораш да приђеш особи, ухватиш њену пажњу, у пар речи ефектно изрекламираш флајер… Притом сте свесни да ћете много пута бити одбијени, да је неуспех саставни део учења, тако да је сваки прилаз особи уједно и прилика да се испроба лекција научена из претходног покушаја. Колико је то другачији приступ од оних људи који кад “деле”‘ флајере стану на врх покретних степеница са испруженом руком и као неки аутомат само испуцају флајер.
Знам да нећу бити омиљен што заговарам ентузијастичније дељење флајера на улици, први ћу се сложити да понекад прошетати Кнез Михајловом човек мора да буде нинџа да би избегао све оне са хуманитарним разгледницама… с тиме што је ту разлика што ви са флајером не терате никога да нешто купи, већ само дајете рекламу (иначе, ти хуманитарни продавци су прича за себе). Исто тако, можете штампати флајере о свом пројекту, и тиме више не продајете нечији производ већ (вежбате да) ширите своју идеју.
(…)
Текст “Како сваку препреку претворити у прилику. Заиста.” Реље Дерете у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.
pdf [3 MB]
Оставите коментар