Влада Републике Србије
Пише: Стефан Лазаревић (Блог о социјалном укључивању)
Данас је дан особа са аутизмом. Можда сте очекивали да напишем неки текст о тешкоћама са којима се суочавају људи који имају аутизам, или о школовању, запошљавању особа са инвалидитетом, њиховим интересовањима и слично. Међутим, појавила се једна важна тема која је потресла цео свет, а то је вирус COVID-19.
Почетком марта, када је почело да се прича о овој теми, пожелео сам да се информишем о томе о чему се ту ради. Сазнао сам да се нова болест појавила прво у Кини, а сад се већ проширила и на многе земље у свету. Болест се лако шири и може да буде јако опасна. У Италији и у Шпанији је већ много људи оболело и умрло. За ову болест нема лека, а не постоји ни вакцина која би помогла да се људи не разболе. Због тога је у нашој земљи уведено ванредно стање. То значи да су затворени кафићи, отказане су разне спортске манифестације, разни музички догађаји, не раде биоскопи, позоришта, укинут је јавни превоз, обустављена су разна предавања итд. Грађани иду само до продавнице и треба одмах да се врате кући. Такође, затворени су вртићи, основне и средње школе, факултети, дневни боравци, специјалне школе.
Морамо се придржавати разних правила, а то значи да не смемо да се рукујемо, грлимо или љубимо ни са ким, не треба организовати журке, прославе, кад разговарамо са људима треба да будемо удаљени од њих, а уколико се не осећамо добро, обавезно треба да се јавимо телефоном лекару. Не треба додиривати рукама лице и треба их редовно прати. Прање руку треба најмање да траје 20 секунди. Људи старији од 65 година не смеју да излазе из куће, зато што се показало да су најугроженији од овог вируса.
Не знамо тачно колико ће ово ванредно стање трајати. У сваком случају, да би оно трајало што краће, важно је да се сви придржавају правила. Међутим, читао сам и гледао на телевизији да многи људи крше правила. То је јако опасно и неодговорно.
Мени лично тешко пада то што не могу да излазим из куће, да прошетам, да одем на тренинг, у спортски центар, да се видим са пријатељима, да одем у посластичарницу, кафић или на свирку. Међутим, трудим се да нађем занимацију – пуно времена проводим свирајући, учећи нове песме, слушајући музику, гледајући омиљену серију, читајући… Понекад погледам и школски програм на ТВ-у и обнављам своје знање. Вежбам и трудим се да одржим кондицију, да бих могао да наставим са тренинзима кад све ово прође. Чујем се телефоном са другарицама, пријатељима и рођацима. Кад ми је баш тешко да будем у кући, изађем на терасу и проведем неко време на сунцу. Неколико пута сам прошетао до продавнице.
Међутим, знам да постоје деца и особе са аутизмом којима родитељи не могу да објасне све ове промене које су настале у њиховим животима – да више не иду у школу или дневни боравак, да не могу у вечерњу шетњу. Овим људима је јако важно да се све у њиховом животу одвија тачно по одређеном распореду. Они не знају шта је то болест, нити разумеју шта значи полицијски час. Они само знају да желе да прошетају.
Такође, многе особе са инвалидитетом имају родитеље који су старији од 65 година, а то значи да никада не могу да изађу из свог стана. Можда би требало размислити о томе да се овим породицама на неки начин олакша, јер они и овако живе јако тешко. Они би могли да добију пропуснице да могу у одређено време да проведу у шетњи, и после почињања полицијског часа. Такође, много је важно да се размисли о томе шта би се десило уколико се разболе родитељи неког детета или особе са сметњама у развоју, или ако се разболи сама особа, односно где би се и на који начин одвијало њихово лечење, јер сигурно не би било добро да ове породице иду на Београдски сајам, јер би боравак у великој групи људи био јако узнемирујући за људе који имају аутизам или неку другу врсту инвалидитета.
Текст „Како се борим против коронавируса” изворно је објављен на Блогу о социјалном укључивању.
pdf [3 MB]
Оставите коментар