Влада Републике Србије
Пише: Надежда Сатарић (Блог о социјалном укључивању)
Више од 10 недеља заредом имамо прилику да гледамо ТВ шоу „Ја могу све“ на Првом каналу Јавног сервиса Србије. Главни актери у овом музичко-сценском спектаклу су деца узраста 7 до 14 година и људи старији од 60 година.
Иако нисам гледала све емисије од почетка, овај програм не пропуштам од пре месец и по дана, када сам, листајући канале у потрази за занимљивим садржајем, наишла на онај где су на сцени девојчица Кристина и госпођа Мирјана – плешу, као да су то годинама уназад заједно радиле. Потом Мира и Боле, Бенд и вокали, група „До последњег даха“.
Била сам преплављена одушевљењем и мислила:
- Боже, какав феноменалан спој младости и огромног искуства…
- Каква заједничка енергија на сцени избија код свих учесника!
- Са којом лакоћом и виртуозношћу сценског покрета изводе чланови групе “До последњег даха” (10 њих за које кажу да су скупа стари укупно 761 годину).
- Како публика у студију здушно аплаузима награђује сваког учесника, био млађи или старији, и како заједно са њима пева.
Одушевљење код мене није спласнуло ни после 6 заредом, од укупно 11 до сада приказаних емисија (закључно са 17. јануаром 2016. – друга полуфинална емисија), а ево и зашто:
- Зато што су аутори и режисери емисије кроз кључну заједничку тачку која спаја учеснике две међусобно веома удаљене генерације, песму и плес, показали и из недеље у недељу нам показују како се заправо може доприносити смањењу јаза међу генерацијама. Учеснике у емисији посматрамо кроз оно шта их спаја, а не кроз оно шта их раздваја. Гледамо како се сјајно уклапају младалачка енергија деце са једне стране и искуство старијих са друге и производе заједнички ентузијазам, раздраганост и лепршавост и тиме нам поручују да они заиста заједно могу све.
- Зато што је ово одличан начин умањења, а код неких и елиминације уврежених најчешћих предсрасуда и стереотипа према старијима, од стране не малог броја деце, младих, а и појединих средовечних људи:
- да су старији људи „они чије време је прошло“,
- да нису способни да уче и примају нова знања и стичу нове вештине,
- болесни, сенилни и депресивни,
- бескорисни и на терету су друштву…
- Зато што је ово позив и пример многим старијима који су изгубили самопоуздање да се не повлаче из живота, да се не изолују, већ да „ослободе главу брига, ослободе срце страха“ и укључе се у друштво где ће пружати колико могу, а узимати колико им треба и тако живети са достојанством и личном испуњеношћу. А верујем да је неким старијима прави лек гледање и уживање у овом шоу програму.
(…)
Текст “Како један ТВ шоу доприноси смањењу јаза између генерација” Надежде Сатарић у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.
pdf [3 MB]
Оставите коментар