Влада Републике Србије
„Сад осећам да могу бити више независна, о многим стварима одлучујем сама“, сведочење је А.С, једне од осам корисница/ка услуге становања уз подршку за особе са интелектуалним тешкоћама, коју у три стамбене јединице пружа панчевачко Удружење „На пола пута“.
И пре кризе изазване коронавирусом, а мотивисано економским неједнакостима, социолошким и културолошким променама, на глобалном плану су се могли забележити нови модели инклузивног становања. Главна карактеристика ових модела је такозвана економија дељења која фокус ставља на размени постојећих ресурса у оквиру заједнице, наспрам конзумеристичког економског модела који подразумева купопродајне трансакције и трајно поседовање добара. Модели се разликују у односу на њихову сврху и циљне групе, а у контексту пружања подршке особама са интелектуалним тешкоћама, циљ је креирање услова за достојанствен живот и промовисање активне улоге корисника/ца ових услуга у обликовању локалних заједница. Организација KeyRing у Уједињеном Краљевству промовише мрежни приступ и организује становање уз подршку тако што повезује кориснике/це у физичкој близини. Мрежа коју чини девет корисника/ца добија подршку кроз локалне KeyRing хабове и личне асистенте, а значајну улогу у осамостављивању има и вршњачко учење и подршка. Шведски STIL модел, према европском правном оквиру, самосталног живљења за особе са интелектуалним тешкоћама, фокус ставља на што активније укључивање особе у свакодневни живот како би се избегле изолација и кластеризација које су неминовне у институционалном моделу. Промене у начину живота које су настале услед кризе коју тренутно доживљавамо, као што су социјална изолација, потешкоће у проналажењу запослења и организација свакодневног живота у неизвесним околностима, само су истакле потребу за солидарним приступима становању.
Фактори успеха на путу ка самосталном живљењу за особе с инвалидитетом (Извор: FRA – European Union Agency for Fundamental Rights)
Услугу становање уз подршку, која представља део ширих процеса деинституционализације услуга социјалне заштите, Удружење „На пола пута“ реализује од 2006, а лиценцирану услугу од 2014. године. Циљ услуге је да омогући особама са интелектуалним тешкоћама прилику да остваре самосталност и унапређују квалитет својих живота, остајући у близини својих примарних или хранитељских породица.
Катарина Тадић, координаторка услуге у оквиру Удружења, истиче контекстуализацију као компоненту која ову услугу социјалне заштите издваја од других и доприноси њеној генералној одрживости. Институционално збрињавање особа са интелектуалним тешкоћама обично подразумева њихово измештање из првобитне заједнице. Поред промене адресе, институционализација неретко подразумева одлазак у други град. На путу осамостаљивања након изласка из институција, корисници/це се често враћају у првобитне заједнице. Како су значајан период живота провели у другој средини, процес адаптације на суштински непознату средину, представља изузетан изазов.
Када је реч о становању уз подршку, близина примарне породице и познатост околине омогућавају корисницима да прихвате нову, независну, самосталну животну фазу лакше. „Шансе за успешно осамостаљивање су веће него у институционалном моделу, јер корисници/це препознају и воле своју околину, а могу да се фокусирају на адаптацију на услугу и живот са другим корисницима/цама“, истиче Катарина предности ове услуге. Становање је организовано у становима у насељеним местима, у којима корисници/це живе самостално, уз подршку стручног тима, у складу са својим потребама, годинама и могућностима. Стручни тим се састоји од координатора услуге, социјалних радника, дефектолога, психолога, као и асистената који су на услузи корисницима према њиховим потребама.
Александра Јанић, извршна директорка Удружења, наглашава деликатност улоге целокупног тима подршке у оквиру ове услуге. „У суштини, родитељи наших корисника нам, уз велику дозу поверења, поверавају бригу о својој деци.“ Управо узимајући то очекивање у обзир, обе саговорнице истичу важност тренутка и процеса уласка корисника/це у услугу. „Врло често је почетак услуге за корисника/цу, обележен кризном ситуацијом у породици из које потиче, што резултира тиме да о њему или њој нема више ко да брине. То је нажалост још увек чест случај“, наводи Александра. Како улазак корисника/ца у услугу подразумева одвајање од родитеља или старатеља у специфичним околностима, најпожељнији ток услуге био би постепено осамостаљивање, које није изазвано стресном ситуацијом, као и добро упознавање свих актера са услугом. Сам процес адаптације у оквиру услуге је индивидуалан и може трајати од седам дана до пет, шест месеци и подразумева адаптацију на нове услове живота као и преузимање индивидуално дефинисаних одговорности у заједничком животу са другим корисницима/цама.
Идеалан процес адаптације корисника/ца на нове околности живљења не постоји, па је суштина услуге у индивидуалном приступу сваком кориснику и корисници. Координатори услуге и асистенти дефинишу индивидуални план подршке са сваким новим корисником/цом. Корисник/ца можда први пут учи да припада групи, први пут живи ван своје примарне породице и са вршњацима и то је најчешће мотивација да нове начине живота и прихвати. „Често су посреди новитети који му или јој нису били понуђени до сада, а на нама је и да услугу што је више могуће повезујемо са локалном заједницом“, истиче Катарина специфичност ове услуге која своју сврху проналази у сарадњи свих актера у локалном контексту. Само неки од повезујућих активности које ова услуга иницира су активно учествовање у културним садржајима, као и спортско-рекреативним понудама у граду.
На тему комплексног система подршке који пружалац услуге обезбеђује корисницима, наше саговорнице истичу важност улоге асистената. Одабир асистента, према речима Александре, од великог је значаја за успешно осамостаљивање корисника/ца, а Катарина истиче да они представљају базу подршке. Поред критеријума као што су лични капацитети асистента у пружању подршке, Александра наводи компатибилност са корисницима/цама као један од захтевнијих задатака пружалаца услуге, што омогућава да се услуга суштински моделира према конкретним корисницима/цама. Асистенти су у обавези да заврше акредитовани програм обуке и да имају завршену основну школу. Њихово ангажовање зависи од потреба за подршком конкретне стамбене јединице. На самом почетку, када корисник/ца дође у смештајну јединицу, подршка је доступна 24 сата, асистенти се смењују током дана, како би се сви упознали са корисником/цом и његовим/њеним навикама и способностима. Временом, број сати се смањује. Овај вид подршке зависи и од чињенице да ли корисник/ца има радно ангажовање.
На питање како као искусни пружаоци ове услуге виде њену будућност, Катарина и Александра наводе неизвесне околности које обележавају праксу свих у доба кризе изазване коронавирусом. Њихово конкретно искуство за време кризе је изузетно позитивно, а наводе да је пресудну улогу одиграло вишегодишње искуство који стручни тим има у пружању ове услуге. Након увођења ванредног стања, стручни тим услуге брзо је реаговао оснаживањем комуникације са свим актерима услуге. „Било је неопходно да и стручни тим добија континуирану подршку, што је ван институције знатно лакше, како би могао да на адекватан начин подржава кориснике/це у изразито напорним и неизвесним околностима“, наводи Катарина и наставља да су у разговору са колегама из других социјалних сервиса закључили да је то, нажалост, била реткост у овим околностима.
Важно је напоменути да је карантин представљао специфичан изазов, јер је продужен и након што је у већем делу друштва престао да важи. Континуирано решење за ове изазове наше саговорнице проналазиле су у суштини саме услуге: активном слушању корисника/ца и прилагођавању свакодневних активности њиховим потребама. Корисници су, између осталог, похађали музичке, фитнес и креативне радионице. Катарина истиче да је, као и пре кризе, отворена комуникација представљала основ услуге, како би и надаље неговали однос поверења са корисницима/цама и њиховим породицама. Управо сведочења породица о спокоју који су проналазиле знајући да су њихови ближњи брижно и стручно третирани у време ванредних околности, представљају мотивацију за Александру и Катарину да наставе даље.
Управо то „даље“ у визији наших саговорница и Удружења „На пола пута“, упркос кризном периоду, не престаје да буде актуелно. Поред даљег развоја постојеће услуге и повећања броја корисника/ца, Катарина и Александра истичу развијање активности и продубљивање веза са локалном заједницом. Једна од основа тих нових веза биће радно ангажовање – подизање свести код локалних послодаваца и прилика за радним ангажовањем корисника/ца услуге.
pdf [3 MB]
Оставите коментар