Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Пише: Милкица Димитријевић (Блог о социјалном укључивању)

Како је дечији рак постао излечива хронична болест, тако је све више почело да се размишља о квалитету живота деце након завршеног лечења.

Због тога су кампови осмишљени као места у природи у којима су деца окружена вршњацима који имају слично искуство и време им је испуњено активностима које их подстичу на излазак из зоне комфора, померање својих граница и изградњу самопоуздања. У Србији се од 2010. одржавају рехабилитациони кампови за децу лечену од рака, док у развијеним државама овакви кампови постоје већ неколико деценија.

Како изгледају кампови за децу (и младе) лечену од рака?

Рехабилитациони кампови за децу лечену од рака углавном се организују за децу узраста од 6  до 18 година. Иначе, у различитим државама узрасне границе варирају и кампови се организују за узраст до 39 година (у САД, на пример, постоје кампови за младе и младе одрасле). Оно што им је заједничко јесте да је камп у природи, да учествују деца и млади који су лечени од рака, да је дан структуиран и испуњен активностима као што су – јахање, пливање, спортске активности, радионице – психолошке, глумачке, креативне. Идеја је да деца учествују у активностима које нису део њихове свакодневице. Оно што је важно напоменути је да су доктор и медицински техничар обавезан део стручног тима кампа јер неретко након завршеног лечења деца и даље узимају неку терапију. Психолози исто тако могу бити део тима кампа, а њихова улога је да воде радионице и буду професионална подршка деци и родитељима. Такође, кампови варирају и према томе да ли са децом бораве и родитељи, односно браћа и сестре, или деца иду без родитељске пратње јер рак је болест целе породице и свима је потребан опоравак. За реализацију програма кампа и за подршку учесницима задужени су волонтери. Волонтери су млади, углавном студенти, а међу њима су и млади лечени од рака са којима деца остварују бољи однос.

Деца и млади лечени од рака учествују заједно у свим активностима и подршка су једни другима. Подстичу једни друге да се суоче са страховима и победе их. Адреналинске активности (нпр. авантура паркови, алпинистичко пењање на дрвеће, пењање на вештачке стене, рафтинг) део су кампова и прилагођене су физичким могућностима свих учесника уз примену свих сигурносних мера. Након учествовања у њима, деца увиђају да могу да превазиђу своје страхове, али и физичка ограничења која су последица лечења. Психолошке радионице служе да деца науче да препознају и отворено исказују своје емоције, да препознају своје снаге, како да комуницирају са другима, како да реше конфликте. На радионицама уче да је важно и ментално здравље и да га не запостављају. Глумачке радионице су, на основу мог искуства на камповима „Ми можемо све“, омиљене камперима. На њима деца вежбају да се ослободе треме од јавног наступа, да се изразе кроз покрете, имитацију, игру уз много смеха.

Кампови за децу – уз пратњу родитеља или без?

Вероватно не постоји јединствен одговор који би важио за све породице. По мом мишљењу, добро је да родитељи прате децу на кампу током прве године након завршетка лечења. Тада је још увек цело искуство свеже, и даље се чланови породице ослањају највише једни на друге, сви заједно се навикавају на живот након лечења. Предност је и у томе што родитељ познаје своје дете, може да упути волонтере у то која су дететова тренутна ограничења, како дете може да се најбоље мотивише. На таквим камповима постоје заједничке активности за родитеље и децу, али и одвојене, јер организатори имају у виду да је и родитељима потребно да стекну искуство, да одморе, да добију подршку – и од професионалаца и од других родитеља кроз групе подршке, путем активности за релаксацију, креативан рад.

Већ наредне године је боље да дете иде само. На тај начин се подстиче осамостаљивање деце. Дете проводи време са својим вршњацима и учи да функционише у групама које не чине чланови породице. Овакво искуство умањује сепарациону кризу када дете треба да напусти родитељски дом да би се школовало у другом граду и припремљеније је за то искуство. Још једна велика предност – деца охрабрена могу да се ослободе разних страхова и пробају нове активности које вероватно не би у присуству родитеља, јер се родитељи за њих плаше. Шта се под тим родитељским страхом тачно мисли?

Родитељи брину за децу и желе да их заштите и од најмањих повреда. Лечење од рака јесте искуство бола и непријатности довољно за цео живот, али у животу ће вероватно долазити и до још неких повреда и родитељи не могу да нас заштите од тога. Зато је много боље да учимо како да се носимо са тим искуствима. Пошто се као нека од последица јавља ампутирана рука или нога, или протеза неког зглоба што доводи до ограничене покретљивости, губитак равнотеже и дела видног поља, родитељи могу да спречавају децу да се баве неком физичком активношћу или спортом јер се плаше да ће се додатно повредити, а заправо деца треба да науче да живе са својим телесним карактеристикама и да поред тога остваре квалитетан живот.

Шта деца и млади добијају учествовањем на камповима?

На оваквим камповима деца и млади су окружени вршњацима са којима деле слично искуство лечења. Осећају се прихваћено и да припадају некој групи. Да, у местима у којима живе, у школама у које иду, али имају другаре који су их мање или више прихватили након лечења, и исто тако их разумеју и вољни да причају и искуству лечења. Деци и младима је потребно им  да причају о томе без страха од одбацивања, осуђивања и неразумевања. Све то доводи и до развоја нових пријатељстава која се одржавају ван кампова.

Све радионице и активности, атмосфера, међусобно дружење утичу на то да деца након кампа буду оснаженија, да стекну нове вештине захваљујући којима постепено прихватају да ипак могу много више него што мисле да могу. Оно што је важно је и да кроз те активности уче да функционишу у тимовима који нису нужно састављени од деце са којима се дуго друже. Рак и последице лечења деца интегришу у животно искуство и уче да живе са тим, да прихвате себе, како да се носе са анксиозношћу и физичким променама које им је рак донео, да изграде самопоуздање.

Пошто сам лечење завршила као пунолетна особа, нисам учествовала ни на једном кампу, али сам искористила могућност да волонтирам на кампу „Ми можемо све“ који организује удружење „Чика Боца“. За мене је у оквиру овог искуства посебно значајно да гледам како деца померају сопствене границе и како се мењају из године у годину. Њихова постигнућа на самом кампу и то што се радо враћају сваке године су ми потврда да су кампови потребни и пружају мотивацију за даље.

***

Текст „Камп за децу лечену од рака” изворно је објављен на Блогу о социјалном укључивању. Остале блогове Милкице Димитријевић можете прочитати овде.

Уколико желите да прочитате и текстове других аутора/ки Блога о социјалном укључивању, кликните на линк.