Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Милош Петровић је од колега добио звање „шефа смене”, јер највише воли да проводи време у радионици

У 95 објеката Апотекарске установе “Београд” већ трећу годину заредом у картонске кутије могу да се оставе добровољни прилози за кесице у које се пакују наруџбине и на којима је назначено да су их израдиле особе са сметњама у развоју.

У скромној радионици, у једној брдовитој уличици београдског насеља Звездара, одједном се створила гужва. Ту су Милош, двојица његових другара и колега, њихов радни асистент, главни мајстор… Улази и Моника Ранијери, Италијанка, мастер антропологије и фотограф, која је у Србији на једногодишњој волонтерској пракси у НВО „Наша кућа”. Од 2007. године, када се удружење родитеља особа са сметњама у развоју реорганизовало у невладину организацију, у „Нашој кући” проналазе различите начине да кроз социјално предузетништво упосле своју децу и штићенике.

Један од програма јесте и производња папирних кесица и картонске амбалаже, покренута 2009. године.

Уз помоћ тадашњег BCIF-а (данас Фондације Траг), обезбеђена је донације из Холандије, па је на Звездару стигла машина за производњу папирних и картонских „ситница”.

Пажљиво се прате све радне операције, увек су присутни главни мајстор и радни асистенти

– Идеја је била да то што произведемо користимо за паковање производа из “Кухиње на точковима”, нашег другог пројекта. Рад у складу са могућностима је за особе са сметњама у развоју најбољи начин да се интегришу у друштво: да шира друштвена заједница види да су они ту међу нама, да могу да буду корисни и да ми родитељи будемо сигурни да каква-таква будућност постоји за њих, прича Аница Спасов, директорка “Наше куће”.

Од 2013. године, пројекту производње папирних кесица прикључила се и организација „Дечије срце”. Они преузимају робу и дистрибуирају је купцима. Према речима Горана Ројевића, председника “Дечијег срца”, куцао је на врата разних предузећа како би обезбедио тржишни пласман онога што вредни момци и девојке са Звездаре направе.

– Онда сам покуцао и на врата Апотекарске установе „Београд” и лако смо постигли договор. На нама је да обезбедимо доставу кесица и кутија за добровољне прилоге. Они немају никакве трошкове, осим да њихови апотекари понуде пацијентима да им упакују лек или неки други производ у ту кесицу. Грађани могу да донирају три динара, могу да донирају и више, али и да одбију да им купљена роба буде упакована.

Од тих својеврсних донација, тачније „продатих” кесица из 95 објеката, не само што је обезбеђена одрживост пројекта, већ то уједно представља и инклузија на делу.

Кесице, амбалажа али и чоко сува шљива део су производа у чијој изради учествују особе са сметњама у развоју

– На овај начин шири се глас да особе са сметњама у развоју доприносе друштву, истиче Ројевић.

На питање да ли је покушао да кесице „уведе” и у приватне апотеке, одговара негативно.

– Нажалост, још увек није свест свих пословних људи на високом нивоу. Тешко је некоме објаснити шта је друштвена одговорност, многи не желе ни да чују о чему се ради , али надамо се да ће у будућности управо оваким пројектима таква пракса да се промени, сматра он.

Како су рекли у Апотекама „Београд“, ова компанија је учесник бројних хуманитарних акција и донација и са задовољством су потписали уговор о сарадњи са хуманитарном организацијом „Дечије срце“. Како је предочено из службе маркетинга, реакције пацијената су такође позитивне.

Месечно се у радионици произведе и до 200.000 кесица. Такође, праве се кутије за паковање кетеринг хране не само “Кухиње на точковима”, већ и других компанија које се баве испоруком хране. У папирну амбалажу пакују се и дрвене играчке.

Радно ангажовање особа са сметњама у развоју доприноси повећању њихове видљивости у друштву

А Милош – шеф смене, како су у шали назвали највреднијег штићеника – уз осмех нам каже да воли да буде у радионици.

– Сам градским превозом са Медаковића дођем до Звездаре. Сам се и вратим кући – појашњава док уз загрљај са главним мајстором асистира и надгледа како метална машина ствара гајбицу за паковање хране.

Моника Ранијери каже да ће са тугом ове јесени отићи из Београда, јер је стекла дивно искуство бравећи у овој НВО, али и да је пред нашом земљом дугачак пут деинситуционализације особа са сметњама у развоју.

– У Италији смо почетне кораке начинили још седамдесетих година 20. века. Не само да је развијено социјално предузетништво на локалном нивоу, већ је и форма асистираног, самосталног становања у великом броју регија јако успешна. Надам се да ће тако наредних година бити и у Србији.