Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Пише: Оливера Станковић (Блог о социјалном укључивању)

Када си тинејџер/ка, много ти је мисли на памети. Проблеми одрастања, укључивања у друштвену заједницу, социјално прихватање других и од стране других, отварање емоционалних ширина, дружење са себи сличнима и укључивање у групе, откривање уметности, музике, филма, припремање терена за достизање одређеног социјалног статуса. Није лако, али је лепо и служи да ојачамо и изградимо свој став и чврст однос са околином.

Ковид-19 се увукао нагло у наше животе, in medias res. Без помпезне најаве и увода. Тешко су се снашли одрасли, а изгледа, још теже тинејџери и тинејџерке. На почетку пандемије се гледало да се заштити првенствено физичко здравље целокупног становништва, па и ученика/ца. Школе су биле затворене и понуђен је вид наставе на даљину. Ванредно стање је наметнуло да и ђаци, као и сви остали у нашој држави, буду затворени, да прате онлајн наставу и да свакодневно буду информисани о страшним вестима о тешко победивом вирусу.

Након укидања ванредног стања, током лета 2020. године и касније, јавила се потреба да се почне са анализом и испитивањем утицаја Ковида-19 на младе. Рађена су различита истраживања на тему Ковид-19 пандемије кроз социолошке, психолошке и здравствене аспекте у оквиру образовних институција. Уколико је истраживање такво да пружа могућност да се ученик анонимно изрази, постоји шанса да се спозна њихова перпектива проблема у Ковид-19 пандемији. У једном таквом истраживању (анонимном анкетирању ученика/ца и кроз писање есеја) „Како се осећам у пандемији Ковид-19?“ најстарији ученици/ученице основне школе су изразили своје ставове:

• Ми смо онлајн генерација.
• Жељна сам да видим другарицу, да је загрлим, да је пољубим, а не да јој шаљем пољупце стикере.
• Време проводим сам, у својој соби, бојећи се за животе својих најмилијих.
• Не излазим напоље, бицикл нисам возио с друштвом одавно, чекам да наставник пошаље задатке или материјал за час, али немам интересовање ни за шта. Свеједно ми је шта радим.
• Чекам да се заврши још један дан.
• Морам да тражим помоћ да бих разумео градиво, а немам од кога. Наставник се потрудио да ми објасни, али задаци су тешки, не знам како да научим.
• Стално гледање у екран ме је замарало.
• Волела бих да све буде као пре короне.
• Веома је захтевно и напорно. Градиво се теже савладава.

Септембра 2020. ђаци су се вратили у клупе, а настава је била хибридна. Ученике и ученице сам пре тога последњи пут видела марта месеца када је проглашено ванредно стање. Ушетали су у осми разред као и све остале генерације и мислила сам да ће све бити колико-толико обично. Међутим, показало се да ништа није исто и да није ни налик било чему што сам могла да очекујем, упркос искуству дужем од две деценије. Ова деца ћуте. Они уопште не говоре. Осмаци су нам занемели. Немају никакво питање, не показују никакво интересовање, не друже се, не приближавају се једни другима. За време одмора не излазе. Остају у својим клупама и чекају следећи час. Кад се заврши настава, одлазе својој кући, не задржавајући се у школском дворишту. На покушај да се поведе разговор на тему одрастања и проблема, реагују спорадично и дају штуре одговоре, климају главом и разумеју шта говорите, али нема никакве иницијативе. Нема младалачког полета, осећа се да су се потпуно затворили у себе.

Много тога је испланирано и урађено да се унапреде настава и онлајн комуникација, као и да се обави оцењивање. Међутим, ђаку је потребно и нешто друго. Потребно је да се укључе психолози и социолози, да се покрену радионице, да се отворе трибине и дебатне ситуације, како би се ова деца „вратила“ и поново отворила. Мислим да нисмо свесни укупних последица читаве ковид ситуације. Заштита физичког здравља је на првом месту, али уз њу одмах иде и потреба за заштитом менталног здравља наше деце. Бојим се да су се ови малишани изгубили и да је аларм који нам шаљу изузетно гласан. Поглед на доле и тишина у учионици не сме да нас завара да помислимо да су неспремни дошли на час. Та тишина у учионици, недостстак граје и жамора кад поставите питање или „убаците“ неку шалу, гласнија је него што мислимо. То дете тражи помоћ, разуме ситуацију, али не зна шта ће са својим одрастањем, где да га спакује и сачува док се не заврши ово што нас је снашло.

Тинејџерски „проблеми“ нису нестали. Осмак и даље стрепи, и даље воли, и даље лута, проналази себе. Али, нема са ким. Нема ни где. Оно што на тим лицима читамо је да нема тако очекиване безбрижности и младалачке ноншалантности. Гледате их и видите да су порасли, озбиљна лица одају привид да су одрасли и у души. Нису. Они су стали марта месеца прошле године. Не знају куда смеју и шта да раде с оним што им се таложи у души. Морамо као друштво да их боље ослушнемо и да им пружимо руку пријатељства и подршке, да их не бисмо изгубили. Морају осетити да је природно да се плаше и да ми, одрасли, то исто осећамо, али да смо као интелигентна и сналажљива бића спремни да се снађемо чак и у оваквој ситуацији. Они то не знају. Много је разговора потребно са тим младим бићима, оснаживање кроз дељење личног искуства и осећања. Треба им отворено рећи да и ми одрасли осећамо исте страхове и причати о томе да ово није прва пандемија у свету. Искористивши историјске изворе, треба их упознати са тиме да се цивилизација суочавала са различитим пандемијама кроз векове. Познате су куга током Тројанског рата, Јустинијанова куга, куга описана у Бокачевом „Декамерону“, шпанска грозница у двадесетом веку, птичји грип. Са ученицима треба изучавати искуства у ранијим пандемијама, као и њихове последице. Истицањем чињенице да су научна достигнућа у области медицине итекако помогла у ефикаснијој борби са болестима светских размера помоћи ће ученицима/ама да боље разумеју да живимо у времену када знамо које су процедуре у лечењу. Закључци које би ученици/це истицали били би драгоцени за њихово оснаживање, свесније суочавање са овим проблемом и њихову спремност да спознају узроке и последице пандемије без страха.

Образовни систем није само систем образовања, већ и васпитања и подршке у одрастању младих. Најлакше је добити добру оцену – сви знамо, чак и ђаци, како се долази до ње. Много је теже отворити душу и рећи шта те боли и чега се плашиш. Социјално их треба анимирати и укључити, колико је могуће, у друштвени ток. Треба им указати на то да постоје различите могућности како да испуне свој друштвени живот током трајања ове болести. Виртуелна тура кроз музеј, различити вебинари на разноврсне теме интересантне за младе људе, онлајн позоришне представе, окретање „себи“ и проналажење својих „скривених“ талената и интересовања: развијање хобија у кућним условима.

Они су наставили са одрастањем. Ковид-19 их је затворио, али су се они развијали и даље. Један наставни час није само период од 45 минута (за време пандемије пола сата) када треба само изучавати наставне садржаје. Стварање позитивне атмосфере у одељењу, подстакнуте било којим иницијативним мотивом, спомињање сегмената из личног искуства, указивање на значај друштвених и природних наука у анализи једне епидемије светских размера, упућивање пријатељског осмеха сваком/ој ученику/ци и отворено признавање да ни наставник/ца не зна одговор на сва питања, пружање могућности истраживања на заједнички одабрану тему – неки су од начина да се приближимо тој деци. Морају да знају да смо им ми, наставници/це, поред породице, главни ослонац у животу.

Ја нисам само предавачица. Ја сам и васпитачица и спона између детињства и младости. Више него икада социјалне институције имају посла. Школе су отворене за сарадњу и спремне да помогну, али пролог и епилог држе стручна лица у својим рукама. Педагози, психолози, социолози, васпитачи, медијатори треба да припомогну и да искористе своја знања и искуства кроз различите аспекте, да ослушну „вапај“ младих да им је потребна помоћ. Само удруженим снагама можемо сагледати све чињенице и предупредити евентуалне негативне последице. Едукација наставног особља по овом питању може уродити плодом. Дете не сме да ћути, мора да говори, да се брани, да лута, греши и побеђује, одрастање је само по себи довољно тешко. Треба пружити помоћ и из књига и искуства извући идеју која ће осветлити пут младим ковид генерацијама.

———-

Текст „Ковид – Очи с погледом на доле (учионица ћутања)” изворно је објављен на Блогу о социјалном укључивању. Остале блогове Оливере Станковић можете прочитати овде.

Уколико желите да прочитате и текстове других аутора/ки Блога о социјалном укључивању, кликните на линк.