Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Пише: Сара Ђурђевић (Блог о социјалном укључивању)

Колико има студената са хендикепом који су укључени у процес високог образовања? Зашто их је мало и колико њих уопште заврши студије? У којој мери су факултети приступачни особама са хендикепом? Колико су афирмативне мере, чија сврха је да подспеше упис осетљивих друштвених група на факултете, заиста делотворне? Ово су само нека од питања на која треба дати институционални одговор са решењима за унапређење актуелне ситуације у високом образовању.

Претпостављам да много вас очекује да овај текст обојим различитим бројкама и статистиком. Имам довољно извора из којих бих могла да приложим поражавајуће податке који се односе на ову тему. Међутим, мислим да није важно колико има особа са хендикепом, нити колико њих има жељу да студира, а нема прилику за то. Нећу да се бавим ни подацима о томе колико особа живи у Београду и којима су информације доступније у односу на мање и неразвијеније градове, иако то јесте важан аспект приступачности.

Особа није статистички податак. Ако стварно желимо да разумемо неке другачије животе и другачије потешкоће, сваку особу и сваку ситуацију треба да гледамо изоловано, ван статистике.

Шта се крије изван статистике?

Сви желимо да изађемо из стана, да користимо градски превоз, да уђемо у пошту, да подигнемо новац у банци, да купимо хлеб у пекари. Само што не размишљамо о непостојању лифтова, нестандардизованим рампама, високим ивичњацима, лоше паркираним аутомобилима. Бар не док не добијемо дете, па морамо да гурамо колица. Или док не остаримо. А највећи број нас ће доживети старост. И бићемо слаби, тешко ћемо се кретати, сметаће нам ивичњаци, каменчићи на путу, аутомобили…

Свако од нас у неком тренутку живота сусретне се са одређеним баријерама, које нам онемогућавају да водимо свакодневни живот онако како смо навикли. И зато је време да почнемо да креирамо сигурно и приступачно окружење. Не због особа са хендикепом. Због свих нас!

Безинформација као деформација

Недавно сам упознала Сању. Као што њено име налаже, она током своје вишесатне и вишемесечне терапије у болници воли да машта о високим циљевима. Недавно је уписала основне академске студије на Архитектонском факултету, како би научила да конструише степенице за досезање тих високих циљева. На једној од терапија, другарица из болнице ју је питала због чега није уписала факултет по афирмативним мерама.

Сања иначе има цистичну фиброзу, али то није важно. Важно је да није знала за постојање афирмативних мера, које подразумевају посебне услове уписа на факултет, као механизам подршке за укључивање особа са хендикепом у високо образовање.. Други пут ћу писати о афирмативним мерама и њиховим недостацима. Сада наглашавам да Сања и још много других Сања никада нису чуле за мере које треба да им обезбеде равноправније учешће у образовању.  Сходно томе, поставља се питање чија је дужност да обавести ученике средње школе о могућностима и условима уписа на факултет?

Глава просечних средњошколаца и средњошколки

Питање је једноставно. Где просечан средњошколац/ка може да чује информације о афирмативним мерама? У болници, од другова или другарица који су већ користили афирмативне мере, на факултету – али само ако пита или има видљив хендикеп, а особље факултета буде довољно сензибилисано да се сети да помене: „Знаш шта, постоје афирмативне мере. Ти не мораш да их користиш, али не би било лоше да се информишеш и на основу добијених информација донесеш одлуку да ли ти могу бити корисне или не.“

У реду, постоје и сајтови факултета, постоји Центар за студенте са хендикепом при Универзитету у Београду. Али, сетивши се себе као средњошколке, могу да кажем да сам била толико слуђена, да никада нисам ушла на сајт ни једног универзитета да погледам које су ми све опције (притом сам била заинтересованија и укљученија у ваншколске активности од деведесет одсто мојих вршњака). Одлуку о томе шта желим да студирам донела сам по неком интуитивном нахођењу. А та интуиција се мењала на сваке три недеље. У преводу: просечан/на средњошколац/ка не „копа“ по интернету да пронађе информације. Он(а) жели да му/јој буду „сервиране на тацни“. Звучи како звучи, али тако је. И ми смо ти који треба да пронађемо пут до те тацне.

Институције као важан извор подршке

Мене је постојању афирмативних мера обавестила докторка, код које сам једном у пар месеци ишла на контролу слуха. Уочивши понављање обрасца на одређен број сличних случајева са стране, схватам да домови здравља и друге здравствене институције представљају важан извор информација. У овим установама највише времена проводе особе које имају хронична обољења или хендикеп који подразумева сталне контроле здравственог стања. Зато их треба искористити као ресурс за информисање: од постављање плаката о релевантним темама на видљивим местима, преко информисања и обуке доктора/ки у поступању са младима при крају средњошколског образовања, до консултација у саветовалиштима за младе који већ постоје при домовима здравља.

Ипак, не треба заборавити да су средње школе главни извор информисања о могућностима за студирање за просечног/ну тинејџера/ку. Кад кажем школе, мислим на психолошко-педагошке службе, у оквиру којих могу да ураде професионалну оријентацију. Мислим на разредне старешине, које су у највећем броју случајева упућене у то да ли неко од њихових ученика има одређену врсту хендикепа. Мислим и на промоције факултета и студијских програма у школама, при којима треба да се одвоји бар неко време за пружање информација о постојећим афирмативним мерама. Па чак и ако та особа којој су информације потребне није била присутна, пренеће јој друг или другарица који су били на промоцији.

Постоји још милион начина и различитих активности које могу да се спроведу у процесу информисања, али оно што је важно јесте да различите институције сарађују и да се посвете овој теми. А треба имати на уму да је информисање само први корак.

Близу срцу, али далеко од рампе

Да ли се сећате Сањине другарице са почетка текста? Њено име је Мина и она се креће помоћу колица. Када је отишла на жељени факултет да се информише о условима уписа, осетила је велико олакшање, због постојања рампе на улазу у установу. Игром случаја, то је баш онај факултет на којем сам ја студирала – Факултет за специјалну едукацију и рехабилитацију (у даљем тексту: ФАСПЕР). Међутим, оно што је Мина превидела јесте да предавања нису на приземљу, а факултет нема рампу до других спратова, нити лифт, што представља највећи проблем током њених студија. Свака припрема за предавање подразумева њен долазак до факулета пар сати раније, како би могла да пронађе особу која ће јој помоћи да се попне на спрат где се налази слушаоница у којој се одржавају предавања или вежбе. Некада се деси да нико не може или не жели да јој помогне. А некада одлучи да ни не покушава, јер јој то нарушава самосталност и независност.

ФАСПЕР је смештен у старој згради која је под заштитом државе, због чега није могуће уградити лифт (бар су ми тако објаснили различити људи из различитих служби), иако имам информацију да је зграда Ректората из истих разлога заштићена и није могуће много је мењати, али је пре пар година са спољне стране установе изграђен лифт.  Зато сматрам да је потребно залагање и довољна заинтересованост свих запослених како би се овај проблем решио. Ипак, не желим апсолутно то да тврдим, јер нисам стручна за проблеме са постављањем лифтова. Али, оно што могу да тврдим је да ФАСПЕР није једини неприступачни факулет Универзитета у Београду. То јест, ни један од факулета није у постпуности приступачан студентима са хендикепом.

Да се разумемо, уколико институција има рампу на улазу, то не значи да је приступачна. Као прво, рампа мора да буде стандардизованих мера – чему служи рампа ако је под углом од седамдесет пет степени? Друго, сви спратови и све просторије у институцији морају да буду такви да до њих може свака особа да дође и уђе – користећи рампу, лифт, свеједно – уколико желимо да она буде приступачна.

Али, то није све. Треба обезбедити натписе у ходницима и у просторијама, релевантна обавештења треба да буду на Брајевом писму које користе слепе особе, у свакој сали треба да постоје индуктивне петље за подршку у слушању особама са оштећењем слуха. Не само да постоје, већ и да буду у функцији. Шта то значи?

На почетку мојих студија, пет дана сам покушавала да пронађем особу на факултету која зна да упали индуктивну петљу. Када сам је пронашла, схватила сам да је процедура таква да сваки пут пре предавања морам да молим професоре да је упале и да причају на микрофон, што они не раде баш увек (мислим на причање испред микрофона), а најважније – слушаоница у којој сам најчешће имала предавања не поседује индуктивну петљу. Онда сам одустала од те идеје. Али одустала сам јер труд који треба да улажем и корист коју ћу од тога имати нису били сразмерни. Мени индуктивна петља није преко потребна, а неко без ње не може да функционише.

Ако мене питате, приступачност у ширем смислу значи прилагођавање слушања и полагања испита, омогућавање студентима (са хендикепом) да полажу испите online, што према статуту факултета није могуће. Треба истаћи да поједини професори немају изражену толеранцију на неприсуствовање настави, на поље различитости потреба студената за набављање наставног материјала и слично. Сви смо сведоци друштвено-економских и здравствених изазова са којима се тренутно сусрећемо, због којих су многи прешли на рад од куће, уз помоћ интернета и рачунара, а студенти и студенткиње прате наставу online. Мислим да је то одлична прилика да се усвоје методе похађања наставе и полагања испита неких других земаља, које већ неко време имају регулисан систем студија на даљину. То би олакшало студирање свим студентима који због здравствених ситуација, пословних обавеза, материјалних и других услова не могу да приуште одласке, доласке и вишедневни боравак у другом граду и на самом факултету.

Ко је крив, а ко је судија?

Можда претерујем. Можда не могу сви да се баве свим темама и можда представници институција које сам поменула имају исувише проблема и посла да би се бавили приступачношћу образовања особама са хендикепом. Не желим да прихватим то као релевантан изговор, иако ми је јасно и где живим и какви су услови у земљи у којој живим. Ово су мали системи које треба да унапређујемо, и када их уредимо – имаћемо сређено школство (бар високо образовање). Јер када уредиш систем који се тиче најрањивијих, попунио си све рупе и закрпе.

Верујем да је развој могућ и потребна ми је подршка свих вас. Наравно да сама не могу да променим свет. Давно сам престала да верујем у то. Али могу да променим оно мало поље мог деловања. И свако од нас то може да уради. А онда, од много капи воде можемо креирати један независни, подржавајући океан.

Напомена: све написано у тексту представља моја мишљења и ставове, који немају везе са институцијом у којој радим и која не сноси никакву одговорност за њих.

***

Овај текст настао је поводом Националног дана давања, који је део Пројекта за унапређење оквира за давање који финансира Америчка агенција за међународни развој (USAID), а спроводи Коалиција за доброчинство. Коалицију за доброчинство предводи Фондација „Ана и Владе Дивац”, а остали чланови су Траг фондација, Catalyst Balkans, СМАРТ Колектив, Српски филантропски форум, Форум за одговорно пословање и Привредна комора Србије. Текст је настао на иницијативу и уз подршку Тима за социјално укључивање и смањење сиромаштва Владе Републике Србије у оквиру пројекта „Подршка социјалном укључивању у Републици Србији”, који се реализује уз подршку Владе Швајцарске.

Текстом су обухваћени мишљења и ставови ауторке, који не одражавају нужно ставове поменутих организација и институција.

Краћа верзија текста „Колико је високо високо образовање?” Саре Ђурђевић објављена је у часопису НИН (број 3.638 од 17.9.2020).

———-

Текст „Колико је високо високо образовање?” изворно је објављен на Блогу о социјалном укључивању. Остале блогове Саре Ђурђевић можете прочитати овде.

Уколико желите да прочитате и текстове других аутора/ки Блога о социјалном укључивању, кликните на линк.