Ко је испод стакленог звона? : Инклузија

Пише: Бојана Димитријевић (Блог о социјалном укључивању)

„Новембарско сунце и овог викенда пробудило ме је много рано. Ако одмах устанем, имаћу читав дан на располагању. Само… Како да га проведем а да ми опет не буде предуг?“, питала се Марија, док је те суботе кроз балконска врата свог пространог стана на петом спрату посматрала градску панораму централног шеталишта, чијим су плочником, суботом у ово време, пролазиле само средовечне госпође – најчешће домаћице које су журиле на пијацу.

„Можда бих и ја могла да им се придружим и одем у набавку“, рече полугласно, док се протезала по свом удобном лежају, али одмах сасвим озбиљно додаде: „Ма није то за мене. Не припадам ја њиховом кругу. Све су оне знатно старије од мене, удате и запослене. Суботње преподне им је једино време када могу да обаве те велике набавке на пијаци. А шта је са мном и мојим временом? Најчешће га имам и више него што ми је потребно. Да се временом може трговати, вероватно бих постала најбогатија особа у овом граду. Овако ми се чини да ми увек беспотребно протиче, док свима другима исто то време фали. Како су нажалост, ‘временске размене’ немогуће, нити они могу помоћи мени, нити ја њима. Али чему сад овај монолог? Речју, нисмо сви исти, па се (ваљда) зато ни сви не можемо исто ни снаћи у овом свету, времену, простору…?“

Протежући се по свом кревету, Марија изненада напипа куглицу. Видевши да је зелене боје, слатко се насмеја: „Ја сам очигледно успавана принцеза, којој неко јутрос покушава да подметне зрно грашка у постељу“, и тихо настави: „А шта бих друго и била? По цео дан се одмарам у (овим) својим одајама, на висини са које имам одличан поглед. Сви ме мазе и пазе, немам баш пуно обавеза, а и кад излазим напоље углавном користим такси за разлику од мојих вршњака, који најчешће свуда иду пешице. Ретко ко данас има све ове привилегије. Иако понекад уживам у свим овим бенефицијама, морам признати да бих се много чешће са задовољством мењала за ту обичну свакодневицу, пуну брига, обавеза и журбе. Ако би ме неко питао зашто, морала бих да га разочарам тривијалношћу свог одговора – једноставно зато што описани начин живота није ствар мог избора, већ чињенице да не могу да ходам самостално.“

Читајући претходне редове, сигурно сте помисли да ћу вас и данас гњавити неком новом причом о положају особа са хендикепом у нашем друштву. Можда и хоћу, али не из личног хира или зато што немам ништа паметније да радим. Наравно да имам – обавезе ме чекају на сваком кораку, али пре него што се бацим на њихово завршавање, морам вам представити Марију, особу коју ни сама не познајем. Не знам где живи, колико има година, шта јој је хоби… Од ње сам добила само један исписани лист – вероватно исцепан из њеног дневника и кратак опис њеног стана. Ко је она – искрено, немам појма! Може бити и нека од мојих познаница, којој је Марија послужила само као шифра да сакрије право име. Али, зар је то сада и важно? Вас ионако занима суштина приче, а не идентитет јунакиње. А и ако је другачије, шта вам могу? Ја сам писац, а не Шерлок Холмс, па да од мене можете тражити да утврдим истину. Зато се вратимо Маријиној причи.

„Мој живот заиста подсећа на бајку“, наставља она. „Стално ми се смењују лепи и ружни догађаји. Можда се баш и не срећем са аждајама, вештицама и сличним неманима, али кошмара ипак нисам поштеђена. Свако моје напуштање овог стана суочава ме са подозривим погледима пролазника, који најчешће и не покушавају да успоставе контакт са мном и питају ме шта их интересује, већ моја појава и данас (као и пре пар деценија, када сам била дете) остаје неразрешена мистерија. А где имамо мистерије, него у бајкама? Можда њима моја различитост делује страшно, али ја то исто могу рећи и за њих. Нарочито, током јесени, док трчкарајући по оним барама и не примете колико блата покупе у тој општој журби. Да ли им за нешто треба? Не бих рекла. Мислим да се пре ради о томе да су себи наметнули премного обавеза, па како не стижу да их реализују, временом им све друго постаје неважно, нпр. да ли ће се упрљати. А кад би се тако нешто мени десило, сви би се (они) питали: шта сам уопште и тражила напољу? Као да треба да увек остајем у својој ‘зони комфора’- у стану, на застакљеном балкону, склоњена од кише, хладноће, блата – ваљда то није за мене. Па наравно да није. Али није ни за њих. Искрено не верујем да ико од њих (који ми деле савете КАКО ТО НИЈЕ ЗА МЕНЕ) воли да кисне, смрзава се и/или упада у блато. Вероватно не. Мада екстреми увек постоје (њих овом приликом изузимам)! Зашто онда само ја треба да будем поштеђена тога? Па сетила сам се – они вероватно мисле да ја живим под стакленим звоном!

Свесна да сам целог живота била заштићена од многих непријатности које велики број обавеза повлачи за собом, помало их и разумем. Моја застакљена тераса, полукружног облика, некоме стварно може личити на звоно. Али ја се у њему не налазим добровољно – затворио ме је мој хендикеп! Ја сам му потлачена! Али како ОН уопште може некога да потлачи? И сам је неко ко не може да прави изборе. Ограничен је властитим постојањем. Где год да крене, заустави се пред првом препреком – види да зграда нема лифт и одмах се враћа у стан. Само ми није јасно, како се увек баш њему деси да наиђе на неку препреку? Као да је све што он пожели, сакривено испод стакленог звона. А можда је баш тако!

(…)

Текст “Ко је испод стакленог звона?” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.