Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Пише: Дражен Зацеро (Блог о социјалном укључивању)

Ко је данас херој, након Гилгамеша, Тезеја, Персеја, Хераклеа, Марка Аурелија, Ђордана Бруна, Мартина Лутера, можда Че Геваре, Прлета, Тихог, Николетине Бурсаћа и храбре чете Јованчета, лепог Луиса Давида из “Касандре”, Хозе Арманда из “Есмералде”, Мича Бјукенена, Супермена, Спајдермена и Бетмена?

Хероја нема.

Али, мала група особа које живе са HIV-ом у Србији, херојски се бори за достојанствен живот.

Не због вируса, јер то одавно више није смртоносна болест него хронично здравствено стање које може досвести до тешких здравствених проблема уколико се не узима редовно терапија.

Херојски се бори да буде део друштва и корисника здравствене заштите као и сви други хронични болесници.

Према подацима Института за јавно здравље Србије у Републици Србији је регистровано 3098 особа инфицираних HIV-ом. Према доступним подацијам евидентирана је епидемија HIV инфекције у Републици Србији крајем новембра 2014. године. Од 95 новооткривених особа инфицираних HIV-ом, 54 особе (57%) су из Београда, 14 (15%) из Војводине, а четвртина је из осталих округа централне Србије (27 особа). Већина новооткривених HIV позитивних особа је узраста 20–49 година (85 особа, односно 89,5%), при чему је свака трећа особа млада, узраста 20–29 година (30 особа, односно 32%) . Оно што је посебно забрињавајуће је да чак више од 70% особа које живе са HIV/AIDS-ом у Србији живи испод границе сиромаштва. Међутим, само 3% је поднело захтев за финансијску подршку од државе иако испуњавају услове, због стигме и недостатка подршке у локалним заједницама, и недостатка правне помоћи.

Терапија за HIV/AIDS је бесплатна за кориснике, али мора да се индивидуализује за сваког пацијента и ту настаје проблем јер често недостају тестови за процену каква терапија треба да буде за конкретну особу, па се дешава да лекари паушално процењују пратећи промене у периодима од по неколико месеци односно како пацијент регује на дату терапију. Тиме доводи у ризик пацијента ако не узима одговарајућу терапију више месеци и то са све бројним негативним ефектима који не би настали да се не узима таква, погрешна терапија.

У ствари, ове године ни државна лабораторија Дома здравља у центру града није имала епрувете или тако нешто банално, па ни општа популација није могла да извади крв, лекари се пред пацијентима жале да су просторије за примање пацијената нехигијенске, а знам и за случај где је особа отишла због баналне прехладе и заразила се много тежом болешћу, јер се не ради адекватна стерилизација ствари попут квака, брава, купатила и сл.

Особе које имају HIV такође користе старију генерацију лекова, а она није јефтинија, па не постоји финансијски разлог зашто се не би користила последња генерација која доказано има мање негативних ефеката.

Потребно је да се питање HIV/AIDS-а третира као било какво друго питање имунологије, дакле, без дискриминације. За то је потребно да постоји јасни нормативни, финансијски и институционални оквир који није заокружен и стога нешто преко 3,000 људи са HIV/AIDS-ом мора да живи, а не могу да добију адекватну психо-социјалну помоћ и подршку иако су јако дискриминисани због страха који из незнања стигматизује те људе, па им је тешко да дођу до посла, да имају нормалан социјални живот, а често и да оду код зубара ако не крију свој здравствени статус. Тим људима треба програм подршке, а не могу да се финансирају јер није решење да се то пројектно финансира и да то раде само удружења, па кад има новца – има, кад нема – извините друштво.

Какви програми подршке су потребни? Па рецимо, кад сазнају да имају HIV да не упадну у психолошку кризу, него да постоји неко ко ће им објаснити да се са HIV-ом данас живи, да има још 3,000 људи само у Србији који имају HIV.

АС центар се бави услугама психосоцијалне помоћи и подршке уз медицинску асистенцију која се састоји од набавке лекова, вршњачког саветовања, група за самопомоћ, индивидуалног саветовања путем Интернета и у просторији уз приватност и поверљивост. Предвиђено је и достављање лекова корисницима који не могу сами да их преузму, кућне посете, те саветовање на терену: на улици, парку, журкама, клиници за лечење, те и саветник/ца на терену упућује на контакте и у просторије АС центра ради досезања што већег броја корисника којима је помоћ потребна, а не би сазнали за услугу другим путем.

Више о томе каква подршка је потребна и какву подршку пружа АС центар, погледајте на овом линку.

(…)

Текст “Ко је херој?” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.