Културна дешавања, хендикеп и „Баханткиње“ : Инклузија

Пише: Лана Николић (Блог о социјалном укључивању)

Текст је написан из перспективе моторичког хендикепа, и изражава личне ставове, а не ставове свих особа са хендикепом. Наравно, свако има слободу да се у њему пронађе.

Одувек су ми изузетно важне биле позоришне представе, изложбе, концерти и друга културна дешавања. Одрасла сам у месту где места за разрастање у том смислу није било. Град је сувише мали да би у њему гостовала нека важна изложба, позоришне представе су биле више аматерске, концерти класичне музике – незамисливи. Ако бисте пронашли рок свирку у таквом окружењу, то је била чиста срећа, а да не говорим о нечему озбиљнијем кад је о културним дешавањима реч.

По доласку у Београд на студије имала сам прилике да будем окружена културним дешавањима, јер овде се сваког дана нешто на том пољу дешава. Присуствовала сам остварењу свог сна, сваког дана сам пролазила поред Народног музеја и Народног позоришта. Све је било ту, на дохват руке. А ипак, ни у једну од тих зграда нисам ушла пуне две године (да не рачунамо то што је Народни музеј тада, као и сада био затворен). Ниједно културно дешавање нисам самостално посетила. Зашто?

Зато што сам била студент са хендикепом. Тек сам научила да ходам помоћу штака, бојала сам се звукова саобраћаја, отвореног простора, нисам знала где су моје границе, ни колико могу. Ишла сам на факултет организованим превозом. Те прве две године студија, ја сам само читала, и углавном, окупљала људе на седељкама у соби студентског дома. Ако је било неких културних дешавања ишла сам са неким од пријатеља. И, управо ту почиње прича о култури, коју, када имате хендикеп, теже можете досегнути.

Зашто су културна дешавања тако мало доступна особама са хендикепом?

Да, имамо интернет, ливе стреаминг, yоутубе, све је доступно на друштвеним мрежама. Можете виртуелно обићи највеће светске музеје, може вам пријатељ нешто фотографисати па послати и одавде из наше лепе Србије, са неке изложбе.Ако имате рачунар и интернет, хендикеп вам уопште није препрека. Можете свашта да претражите и сазнате, само веома ретко имате прилику да заправо одете, видите и осетите све то – уживо.

Преко интернета можете да назрете ширину коју има свет, да зароните у ту дубину дешавања, да пратите ово и оно, да знате где има добра представа, да погледате одличан филм скинут са торента. У томе се не разликујете од особе без хендикепа која ужива у културним дешавањима. Разлика се осети онда када пожелите да изађете напоље и посетите нешто од тога уживо и то – самостално.

Дакле, културна дешавања особама са хендикепом јесу доступна, али на редукован начин.

Право на културно образовање сам називала и називам једним од основних људских права. Наравно, не ужива свако у концерту класичне музике, или у представи или у изложби, и не треба тако да буде, лепо је што смо сви различити.

Ипак, посећивање филмских пројекција, представа и изложби, за некога ко то заиста воли целим својим бићем, рекла бих, равно је удисању ваздуха. Дакле, и за мене лично, право на културу равно је праву да интелектуално дишем, једнако ме боле плућа када тога нема, и једнако ми је тешко да опстанем прихватајући редукцију коју носи неприлагођеност свих тих дешавања и институција особама са хендикепом. Неко домишљат би сада рекао да се у то може убројати чињеница да просечна особа, са и без хендикепа, најчешће нема пара да посети неку представу. Па, шта да вам кажем, кад имате хендикеп, то је само још једна ствар на листи препрека, и није најбитнија.

Новац ћете наћи, и то знате, мада углавном не знате како јер га као студент са хендикепом најчешће трошите на екстра трошкове (попут плаћања таксија). Главно питање је како ћете отићи на ту представу/ изложбу/ концерт, дакле, како ћете физички прећи од места где сте сада, у својој соби на пример, до столице у дворани позоришта. Није једоставно.

„Баханткиње“ као окидач

Сећам се да сам на другој години студија, читаво то време, дакле округло годину дана посветила решавању питања одласка на неку представу у Народном позоришту. Тада је то било равно некаквој озбиљној, тајној, дубокој и замршеној операцији јер сама нисам могла да одем, а људи са којима сам се дружила нису схватали колико ми је заправо важно да тако нешто осетим.

Јер, гледање представе је нека врста невероватног културног, емоционалног, духовног, егзистенцијалног уздизања. Осећате како се разгранавате, како постојите у том тренутку, како се свет раствара и постаје прозиран, кристално јасан. Осећате неописиво чисто задовољство јер сте на неки начин, продужени део једног уметничког дела, живог, које се управо сада, на сцени пред вама одиграва.

Прва година студија била је навикавање на Београд, на факултет, на обавезе, стрес око полагања испита. Друга година је зато била нека врста иницијације, сазнања да ако будем наставила да чекам неког да крене са мном у позориште никад и нећу отићи. Људе око мене напросто није било довољно брига, јер то је било нешто што је њима доступно, и нису схватали перспективу ускраћености из које ја то гледам. Бојала сам се да сама путујем градским превозом, бојала сам се отовреног простора, и то не обично, већ онако како бисте се бојали, рецимо, гиљотине, дакле смртно, али се негде морао направити рез. Контемплирање о ускраћености, страху, неправди и праву на културу, пресекла сам тек на почетку треће године студија.

Просто сам, наизглед лако, током једног поподнева устала, обукла се, и отишла на представу коју сам читаву годину желела да гледам јер сам то дело читала на факултету – Еурипидове „Баханткиње“. То је био мој окидач, моменат кад сам рекла – доста је, идемо!

(…)

Текст “Културна дешавања, хендикеп и „Баханткиње“” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.