Влада Републике Србије
Пише: Емануела Станковић (Блог о социјалном укључивању)
Давно је то било, у старо, па можда и прастаро време, кад се на земљи појави нека опака болест, који су једни звали чума а други колера. Та болест је усмртила велик број деце. И ето, у то доба појавила се на земљи наша теткица Бибија. Одакле је она дошла, нико нам није знао рећи. Можда је и са неба сишла, можда је и сам Бог послао да помогне сиротоме ромском народу и да спасе његову дечицу од смрти. Зато је она била чудотворна, зато што је ходајући по свијету починила многа чуда, ми Роми верујемо да је у њу сам Бог послао на земљу.
Дана када је Бибија сишла на земљу, падала је киша. И она и њена два јагњета, која су ишла за њом веома су озебли, па је Бибија закуцала на врата неког сеоског домаћина. Куцала је она дуго на та, али и многа друга врата. Нико није хтео да јој отвори.
Сирота старица је већ била дошла до краја села. И она и њени јагњићи су били гладни и промрзли. Гледајући тако у таму, старица је размишљала колико ли је далеко суседно село. У једном тренутку, на неком брежуљку, приметила је неколико усамљених кућа. Пође према њима да тамо покуша срећу.
Кад је дошла до самих кућа видела је да то нису биле обичне сеоске куће, него рупе ископане рупе прекривене кроровином. Не устежући се ни мало, она закуца на прва врата. Из куће се прво зачу дјечји плач, па женски глас и напослетку мушки. Затим се врата отворише, из куће покуља најприе дим па се затим помоли мушка глава:
,,Ко си ти што тако лупаш на моја врата? “
,, Ја сам Теткица сирота стара жена, са своја два јагњета. Путујемо целог дана па бих хтела да се мало одморим.”
,,Уђите, иако имам само једну собу у коју једва станемо моја жена , шесторо деце и ја. Уђите и добро ми дошли.”
И уђоше у ромску земуницу Теткица са своја два јагњета. Унутра је било веома тијесно. У средини је тињао стари пањ. Около огњишта је на слами лежало шесторо деце, сва испод десет година старости. И сво шесторо деце је било болесно од исте болести, која је већ дуго харала по селу. У једном углу лежала је на сену коза, а у другоме је био празан сандук за брашно. Осим неколико кора хлеба ништа није у кући било тога дана за јело.
Видећи колико је Теткица озебла и сажаливши се на њене животињице, домаћин је хтео да два болесна дјетета одмакне од ватре и да тако направи гостима места. Али Теткица то није дозволила, него је села на сламу у један празан угао и са својим јагањцима поделила кору круха, коју јој је од свег срца понудио овај добар домаћин. Тако су сви заспали.
Пред зору, кроз сан, домаћин је зачуо некакву буку. Отвори очи и погледа, а оно Теткица тек што није отворила врата са својим јагањцима да изађе из собе.
,,Што журиш жено, куда ћеш још је мрак. Седи још мало, загреј се.”
’’Хвала ти добри човече. Ти нама толико, а теби Бог хиљаду и хиљаду пута више. Али ја морам да идем.’’
,,Па ко си ти жено, што са јагањцима по овоме времену по свету идеш?’’
(…)
pdf [3 MB]
Оставите коментар