Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Пише: Ивана Ковачевић (Блог о социјалном укључивању)

(1. део)

Тог дана требало је ученике припремити за писмени задатак који следи. Затим, састанак литерарне секције је требало одржати… Међутим, харфа је стигла у свечану салу и све је било спремно за концерт. Отишли смо у салу и припремили своје приборе за цртање и писање. Ученици млађих и старијих разреда уживали су у предивним звуцима харфе. Имали су задатак да своје утиске пренесу на папир док су се низала дела познатих композитора као што су Бах, Моцарт, Чајковски, Сен Санс итд.  Изражавали су се путем слике или речи, свако према сопственој жељи или тренутној инспирацији. Уз чаробне звуке харфе припремили су се за писмени задатак из српског језика. У овој активности учествовали су и предшколци. Харфисткиња Горана Ћургус нам је даровала овај диван концерт. Када је концерт завршен, а утисци се слегли, јавила се идеја да се направи један интервју са музичарком која плени и осваја на први поглед.

Горана Ћургус је харфисткиња која живи и ради у Београду. Запослена је у Народном позоришту. Она је мама два дечака, супруга, ћерка, тетка, сестра, пријатељица… Љубитељ је животиња, а посебно мачака. Такође, поносни је члан Музичко оперско театарске организације МОТО чији  је мото да уметност треба да припада свакоме!

• Реците нам нешто о свом занимању. Када и како сте одлучили да постанете харфисткиња?

Могло би се рећи да је харфа изабрала мене, пре него ја њу. Десило се да је мој тата имао пријатељицу која је била харфисткиња, па кад су ме питали да ли бих свирала харфу, пристала сам више због тога што је та харфа, са још две-три харфе, била смештена у једном дивном салонском стану, заједно са огромним уљима на платну  –  сликама које су припадале мужу те моје прве професорке харфе и једном мачком. Тај мирис боја и звуци харфи из неколико соба (пошто је ту увек било више ученица харфе) су ме дефинитивно опчинили, као и чоколадне бананице којима су ме мамили на још један, па још један час… Неприметно, харфа је постала део мог живота. Тако је остало до данас.

• Која је Ваша највећа инспирација за рад?

Музичаром сам се, међутим, у потпуности осетила  тек када сам почела скоро свакодневно да наступам, негде пред крај факултета. Нисам толико волела да наступам солистички, али зато ме је рад у оркестру и у малим, камерним ансамблима потпуно обузео. Схватила сам да се одлично осећам док сам у музици. Присутно и живо. Временом сам почела да више свирам и као солиста. Некад је тешко балансирати између позива класичног музичара и породице зато што припрема концерата захтева потпуни фокус и скоро  непрестано размишљање о музици. Али ипак није уметност већа од живота, породица је на првом месту. Срећна сам сада кад су моји клинци порасли што долазе на моје концерте и што пажљиво слушају. И чини ми се да су поносни.

• Како се јавила идеја да свирате малишанима у болничким условима? Колико је значајно увођење таквих наступа у болнице?

Нажалост, и моја породица је имала неке тешке тренутке. Старији син је имао неке здравствене проблеме и пуно времена смо провели по дечијим клиникама. Тада сам се осећала исто као и сви људи у тим ситуацијама, изгубљено и уплашено. Чезнула  сам да се осећам другачије, а и бринуло ме је да деца у болничким условима на неки начин губе тај свој дечији свет на који би требало увек да имају право. Помислила сам да би и у болницама понекад требало да се дешавају све оне лепе, мале ствари које чине живот смисленим, између осталог и концерти. Стога, предложила сам да донесем харфу на Клинику за неурологију и психијатрију за децу и омладину (Клинички центар Србије).

То радим од децембра 2012. године, колико ми време дозволи. Некад долазим сама, некад са другарицама: вајарком, глумицом, обоисткињом, флаутисткињом… Некад се укључе психолози, васпитачи и наставници који раде са децом.

Мало свирам, а мало и децу охрабрујем да свирају. Деца певају, сама или уз харфу. Некад плешу или рецитују. Правили смо заједничке наступе за лекаре и особље Клинике за неурологију и психијатрију за децу и омладину. Упознала сам предивну и изузетно талентовану децу. Надам се да им је било лепо да слушају харфу. Неки од њих нису никад раније видели харфу. И њихови пратиоци се мало опусте уз музику.

(…)

Текст “Лековита моћ харфе” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.