Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Пише: Јелена Милошевић (Блог о социјалном укључивању)

Недавно је у медијима кружила застрашујућа (да – застрашујућа!) прича о девојчицама петог разреда једне школе у Србији које су покренуле петицију да избаце из школе своју другарицу зато што има ретку болест. Девојчица и њена мама су одлучиле да са причом изађу у јавност и поделе своје искуство са другима, који можда пролазе кроз нешто слично, а верују да су сами и једини.

Мама поменуте девојчице је затражила да одељење не мења учионице током наставе зато што то њој представља напор. Конкретно да конкретније не може бити. И тако је све почело. А шта су наставници, директор, психолог, педагог радили за то време? Покушавали су да девојчицу угурају у наметнуте оквире, да њу “едукују”, уместо да кроз инклузивне радионице за ученике, особље, родитеље од своје школе направе место за све.

Да су активности подизања свести у школи редовно и на време одржаване, можда би неко поставио понеко питање на које би добио одговор, али сам сигурна да би свима било јасно зашто је неопходна ова мала реорганизација, која, што је најбитније – никога не угрожава.

Директор се правдао да су сазвали ванредни родитељски састанак и да су ученице схватиле да су погрешиле, али главно питање је – одакле њима уопште идеја да покрену такву петицију? Немогуће је да нико у школи или у домовима те деце није бар у неком тренутку чуо или осетио какав однос оне имају према својој другарици из одељења. Зашто нико није реаговао одмах, а не тек када је акција покренута и када је изашла у јавност?

Сваки родитељ осећа благу нелагоду када уписује дете у (нову) школу. Како ће се дете снаћи у новој средини, хоће ли га прихватити како треба, какви ће бити наставници, само су нека од питања којима се родитељски ум бави. Ако се овим питањима дода још и чињеница да дете има инвалидитет и ретку болест, добија се лавиринт препун мањих и већих баријера и стереотипа, у чијем савлађивању су родитељи и дете често препуштени сами себи. Многи не знају, а у неким срединама ни немају, коме да се обрате за помоћ нити где да потраже неопходну и адекватну подршку.

Кажу да је и натпросечно интелигентну децу неопходно подстицати и радити са њима и да многа од њих управо због веровања типа “могу она то сама” и нису остварила свој пун потенцијал. Дакле – подршка! Због недостатка исте, и у 21. веку се дешава да дете са инвалидитетом пошаљу у “специјалну” школу или пребаце на ванредно образовање. Последица варедног школовања је усамљеност и изолација, развој у неприродној атмосфери, пошто је дете углавном окружено одраслима, који га, из најбоље намере, често презаштићују, стварајући стаклено звоно у коме оно живи. Детету се тако одузима прилика да од малих ногу учи да се бори за себе, да стиче и негује пријатељства, расте и ући са својим вршњацима, да пролази кроз све оно, лепо и ружно, што са собом носи ђачко доба.

Иако је “инклузивно образовање” данас познат појам, некако је то и даље на апстрактном нивоу тј. још увек постоји доза збуњености (у стилу “шта ћемо сад?”) када се у школи појави дете са инвалидитетом.

Упис у редовну школу није крај, већ почетак једног важног процеса од кога зависи нечија читава будућност. Није реткост да родитељи, па и само дете, буду разочарани ставовима наставника, који су такви зато што не познају природу инвалидитета или ретке болести нити потенцијале детета, осећају се препуштени сами себи, због чега су несигурни у доношењу одлука. Деца, по природи отворена за нова искуства, често немају неопходну припрему за долазак новог другара, што доводи до стварања отпора и дискриминаторских ставова, док дете са инвалидитетом или ретком болешћу осећа да се разликује и да се не уклапа у окружење креирано по мерама већине, а не свих. Зато су страх родитеља или одбијање детета да иде у редовну школу, донекле и оправдани, али то никако не значи да не треба истражити разне опције.

(…)

Текст “Лечи лењост и самоћу” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.