Влада Републике Србије
Пише: Николета Косовац (Блог о социјалном укључивању)
Пре неки дан ми прилази Мирко, један од наших продаваца, поздравља се, ћаскамо као и иначе о свакодневним темама, пожали ми се како му данас баш нешто не иде, каже можда је због врућине, није људима до дружења и заустављања на улици. У том тренутку наилази мој пријатељ, Џејмс, а Мирко му се толико обрадује да ми је било јасно да су се сигурно већ негде упознали. И онда Мирко почиње причу како читав дан нико није хтео ни да га погледа, а камоли да поразговара са њим или да купи новине, када се појавио Џејмс и купио два примерка и „као да се нешто ћудно десило, људи су само почели да ми прилазе после тога, знаш… немам појма шта је било, ма одједном сам продао скоро све што сам планирао за данас“, прича он узбуђено. „Е, али твој другар ми је, бре, улепшао дан… ма недељу!,“завршава и одјури даље, каже, жури да се нађе са својом екипом.
Након тога смо Џејмс и ја све време, док смо пили кафу, причали о овој наизглед обичној ситуацији, о томе на који начин концепт уличних новина функционише у другим деловима света, како људи реагују на продавце, новине, целу причу… да ли сви делимо исте проблеме и реагујемо на исти начин.
Закључили смо да, у ствари, доста људи пропушта ону највећу суштину, а то је да је тај контакт „лицем у лице“, који они остварују са продавцима, много важнији од тога да ли ће они на крају купити новине или не. Та социјална размена, осмех и обично „како си“ некоме заиста улепша дан. ЛуЛ продавцима то значи више од 50 динара, колико зараде од сваког продатог магазина. Много више.
Немојте да вас мрзи да застанете на пар минута кад их сретнете на улици, на неком градском дешавању. Немојте да вас мрзи да размените пар речи, питате их како су, како им иде… И вама ће дан бити лепши, пробајте, то вас не кошта ништа.
(…)
Текст “Лицем у лице са самим собом” Николете Косовац у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.
pdf [3 MB]
Оставите коментар