Марко и Давид – пријатељство без задршке : Инклузија

Пише: Драгана Николетић, новнарка сарадница магазина Лицеулице (Блог о социјалном укључивању)

Срели су се у незгодном тренутку и на „незгодном“ месту, након животних ломова, у Прихватилишту за одрасле у Кумодрашкој. Спојила их је супротност природа, прве причљиве и друге што радије слуша, а дружење је утврдила успешна пословна сарадња.

Тако су Давид и Марко сада нераздвојни тандем продаваца магазина Лицеулице, иако зарада одлази у засебне буђеларе. У њима на крају остаје само „сића“ за цигаре, док остатак, у Марковом случају, одлази на децу, а Давид већину даје за мајчине лекове. Тако спонтано и без намере, несебичност постаје то супервлакно које заправо „армира“ њихово чврсто, мушко пријатељство.

Први пут их виђам на терену, испред Дома омладине, и одмах схватам ко је у том двојцу, уџбенички речено, флегматик, а ко колерик. Марко се стидљиво смешка, што даје готово детињи изглед његовом четрдесетосмогодишњем лицу, док је Давидово стално преиспитивање некако преозбиљно за његове много млађе године, жељне усавршавања. „Ја сам филмофил“, каже тај што „воли да брбља“, енергично прелазећи са догодовштина – случајног поновног сусрета са „љубављу из средње школе“, на секундарне користи од тренутног запослења, попут бесплатног гледања филмова. „Последњи пут сам гледао један белгијски филм о два дечака који одлазе од куће и срећу трећег, у проблему с братом“, прича Давид, и препричавао би даље да се није сетио неке нове, још занимљивије теме. Рецимо, намере да упише пети степен и „надзида“ угоститељску школу, а не да му круна каријере буде печење хамбургера, чији најбољи рецепт не би одао ни под којим условима. А онда изнебуха „свичује“ монолог на оно што га највише тишти, јер подразумева суочавање с врло сложеном ситуацијом.

Иако тренутно живи у Прихватилишту, он поседује какав-такав кров над главом. Макар био и трошан, на далекој београдској периферији, и без струје због неплаћених рачуна. Иако ту више не живи ни његова мајка, која је сад у дому за старе због поломљеног кука, доскоро једина Давидова узданица, већ на своју руку усељена бројна ромска породица.

„Они су окречили, поправили прозоре и пар рупа“, објашњава младић зашто их је испрва „пустио да остану“ кад је отишао у Кумодрашку. Али сад ће, изгледа, „морати да се са њима суди, да их избаци“, бар по виђењу надлежних из Социјалног.

„Решиће се то некако“, каже напола убеђено, док му другу половину чврстине даје Марков зен коментар – све ће се решити“.

Марко, иако дотад готово невидљив, као да једва чека прилику за исповест. Иако је његова прича знатно дужа и обухвата тринаест година брака, два сина сад већ на прагу пубертета, изненадни разлаз са супругом и натезање око старатељства, као и принудни одлазак у Прихватилиште стају у неколико тихих реченица. Марку опет даје снагу сан о дому у Бијелом Пољу (код мајке и брата), где ће се, кад-тад, вратити са дечацима. Визију срећног краја нарушава то што би они најрадије да се отац и мајка помире, што је тешко изводљиво јер је „она одавно са другим човеком“. Али и то ће живот некако рашчивијати, осећа он некако нагонски.

Истом стрпљивом мудрошћу, Марко стално „коригује“ Давида и саветује „да се држи, ради и не наседа на завођења“. Али тамо где Марков мир прелази у пасивност, ускаче Давид са својом енергијом. Спреман је да повуче и за другога, па је он тај који га је, између осталог, „убацио да продаје Лицеулице.“ Што нас враћа у Кумодрашку, где се виђамо други пут, у зеленој оази иза стационара. Од сабајле су на ногама јер не трпе жамор претрпаних просторија, а вероватно ни раздвојеност по различитим собама. Буквално „утуцавају“ време до доручка, то јест своде га на избегавање „жицкања“ цигарета или на великодушно излажење у сусрет тој увреженој навици сукорисника. Исто чине и између доручка и ручка, у ствари све до вечерњег поласка на терен, чему се највише радују поред сусрета са породицом. Једна од привилегија стечених дугим кумодрашким стажом јесте спавање у креветима, што их разликује од новајлија „осуђених“ на под. А добро владање, уздржавање од алкохола и сналажљивост у међуљудским односима пружа им прилику за рад.

А тиме и статус да, уз пензију и социјалну помоћ, они буду више они који дају, него траже те фамозне цигаре. Да буду нека врста „више кумодрашке класе“. Једино у чему немају преимућство јесте избор са јеловника, који „јесте укусан, али нискокалоричан“ и побољшава се само у дане светковина. Упркос тренутној колективној безвољности, узрокованој вероватно општим мањком никотина и других „хранљивих“ материја, овде може да буде и занимљиво. Кад се, рецимо, Жики Обретковићу језик развеже на шалу а не јадиковку „да га боле леђа“, или када јавно мање познатој Бранкици дође да пева и игра.

(…)

Текст “Марко и Давид – пријатељство без задршке” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.