Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Пише: Реља Дерета (Блог о социјалном укључивању)

,,Да ли након основних студија да упишем мастер или не?”, запитала ме је једна млада лидерка на панелу на конференцији младих лидера.

Како лако одговорити на ово тако лидерско питање? Јер у њему се крије проблематика читавог нашег система образовања, након којег чак и неко ко себе сматра проактивним, спремним за животне изазове и шта све већ треба да чини лидера, поставља у основи исто питање као и студент који је проблејао студије. Сви они полазе из исте ситуације – не знам шта желим, не знам шта да радим, ваљда не може да шкоди да упишем мастер.

Мој одговор тада је отрпилике био следећи: Питање ,,Да ли уписати мастер или не” је погрешно питање јер намеће бинаран, да-не одговор. Боље питање је ,,Шта да радим након студија?”.

Шта је онда мастер у том контексту? Твој избор да наредних годину дана потрошиш 1000-1500 евра на курс у оквиру којег ћеш ићи на предавања из неке области, упознати пар професора и одређени број колега, написати један велики рад и на крају добити папир. Свака од ових варијабли, од професора до папира, може а не мора да има вредност за себе, то јест за оно што даље планираш.

С друге стране, шта би се десило да, рецимо, наредних годину дана изабереш да тих истих 1000-1500 евра уложиш у нешто друго? Да скројиш свој лични мастер, узмеш часове страних језика и упишеш курс програмирања? Или све то заправо научиш бесплатно преко бројних сајтова широм нета и те паре уложиш у покретање свог првог бизниса? Или покренеш неколико пројеката који решавају проблеме у твом комшилуку, што убрзо може да прерасте у организацију? Колико ћеш ту стећи знања, упознати људи итд?

Могао бих још да паметујем да нисам недавно схватио да сам направио исту грешку као она, само коју годину раније: ,,Одлучио сам” да упишем факултет.

Неки људи су ме хвалили што сам храбро изгурао своју жељу да упишем јапански језик и књижевност, али није ту било неке посебне храбрости. Јер, мој одговор ,,Желим да упишем јапански” је полазио од питања ,,Који факултет да упишем?”, уместо од ,,Шта да радим након гимназије?”. Тада би био далеко већи ризик, далеко већа расправа са родитељима итд. да сам рецимо дошао и рекао ,,Одлучио сам, након гимназије ћу сести да научим програмирање и постаћу freelancer. За то ми не треба факултет.”.

Дакле, не може се уопште рећи да сам свесно донео одлуку да упишем факултет; то сам од старта подразумевао, само је било питање који. Исто тако, не сећам се да сам имао појма шта ћу радити са јапанским, само знам да сам га волео и самим тим је то одлучило мој избор факултета. И зезнуо сам се.

Свако има своје хорор приче са предавања и испита, тако да нећу дужити о томе – укратко, студије јапанског као студије ми директно нису донеле ништа. Изнећу детаљније свој пример касније у тексту, сад је битније да одговоримо на следеће:

Шта можеш да урадиш за 4 године колико би иначе најмање провео/ла на факултету? Исто као и са примером са мастером, имаш различите опције – похађање курсева, покретање бизниса, волонтирање… Али узећу један пример који ми делује посебно занимљивим – постани мајстор у одређеној вештини.

У једном тренутку се вртела идеја да је 10000 сати вежбе довољно да постанеш светски мајстор у мање-више било чему, популаризована књигом Outliers (Malcolm Gladwell). У међувремену се водила полемика колико је то заправо тачно, али то не умањује следећу чињеницу – интензивно, фокусирано бављење одређеном вештином ће те учити баш, баш добрим у томе, отвориће ти пут ка прављењу/налажења посла у томе, повезати у међувремену са много људи и изградити те као особу. Како све то изгледа преведено на 4 године?

10.000 сати подељено на 4 године, па на 52 недеља је 48 сати недељно, илити око 10 сати дневно уз слободне викенде. Ако би то нешто изучавао 5 уместо 4 године, квота би се смањила на 8 сати дневно.

У основи, ако се нечему свесно и фокусирано посветиш 8 сати дневно, кроз вежбу, праксу, истраживање итд. за 4-5 година ћеш постати ако не светски, онда свакако велики стручњак.  Притом, већ након годину, две тако интензивног бављења својом вештином ћеш довољно да владаш њом да можеш и тада да смислиш некакав посао, и у том тренутку ти примаш плату да учиш и будеш још бољи у својој вештини.

(…)

Текст “Мастер или мајстор – постоји ли избор поред студирања?” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.