Мајка : Инклузија

Пише: Јасмина Тешановић (Блог о социјалном укључивању)

Нисам штедела никад моју мајку док је била жива: очекивала сам све од ње и она је живела за мене. Била сам размажена и груба. Иначе нисам таква никад , ни тада ни сада, ни са другима, само са њом. Јер сам то себи могла да дозволим: а она је често повређена говорила као сама себи у брк: нека, док сам ја ту може ти се тако, јер кад мене више не буде било, нико те неће слушати као ја. Смрзнем се на те речи, данас, јер сада кад ње више нема, знам да је апсоултно тако. Невероватан губитак, суров грозан и непредвидљив и неправедан: нико ме никад неће волети као што ме је она волела, не зато сто сам лепа и паметна већ само зато што сам њена. Волела је мене такву каква јесам, водила је бригу о мени, о мом телу и животу без питања, без поговора са пуном одговорношћу и страшћу. Волела ме је више од себе. Делује лудо ал је заправо то нормално, сада знам.

И причала ми је како је и она исто била груба према њеној мајци која је тако све за њу радила без питања и поговора: иако јој то нико није ни тражио ни узвраћао.

И ја сада мојој ћерки и на моменте кад је чујем и видим како бесни на мене, сетим се мајчиних речи, без обзира на сву неправду и бес и феминизам који осећам: знам да сам јој ја једина шанса да осети ту безрезервну глупу фантастичну љубав коју ће после пренети коме буде желела. Само онај који је био служен зна како да служи.

Али ја сам била у психоанализи, ја сам феминисткиња, ја сам активисткиња, ја сам читала књиге и знам да неке ствари могу да се мењају, морају: однос мајке и ћерке пре свега. Тај однос је вековима један мизогин примални однос у патрјархалном друштву. Жене су увек биле упућене да се међусобно боре без обзира на љубав и тесне везе које су их често спајале. А мајке су преко ћерки преносиле дуплом поруком контрадикторна знања: љубави и моћи, солидарности и суревњивости. Врло је све то компликовано и подсвесно, књигу сам написала о томе, кад је моја мајка умрла. И још увек нисам сигурна да сам све схватила рекла, јер сваки случај је различит али матрица је врло слична.

Јуче сам мојој другарици италијанки која се жалила на матрицу са својом ћерком рекла: можеш да промениш, промени себе док си још жива, дај јој али јој и ускрати, кажи, покажи шта јој дајеш, имаш још времена и шансе да промените однос да уживате у њему. Ја с мојом мајком нисам јер она није знала да то може да се мења а ја нисам знала како.

Знам само да је говорила увек: моја ћерка не игра много око мене али кад ми стварно нешто затреба увек је ту, значи знала је и колико је болно волим и како ће ми недостајати. Као данас и врло често, кад је сањам и кад ми се враћа увек у мојим годинама, које год да су, то јест са мном стари и ја је се сећам како је старила док сам ја одрастала. Али у сновима, можда је тако увек, можда је тако најбоље за све. Али ипак, кажем можемо ми то и боље!

Ово је почетак моје књиге Матримониум коју сам написала поводом смрти моје мајке 1999: једногодишњи дневник о губитку и како га преживети.

МАТРИМОНИУМ, Феминистичка 94, Београд, 2000

За моју мајку која се претворила у муву

Патримониум значи наслеђе, Матримониум значи брак: кад ми умре отац оставиће ми наслеђе, штагод да је, кућа, или врећа гована. Патримониум у патријархалном друштву означава новац, наследство. Кад умре моја мајка, она ће ми оставити Матримониум: у патријархалном друштву то значи брак. Друго значење те речи је игра карата.

Дакле, моја мајка умире, умреће кад-тад, можда ноћас, можда за годину две: сваког дана плачем, док излазим из болнице, мислећи о томе како је бринула о мени, о мом бебећем телу, о томе како ја бринем о њеном малом старом телу, плачући и повраћајући због прејаких емоција, због њене предивне лобање, коју коначно видим сличну мојој. Зато што сам схватила колико смо сличне и јединствене и како ћу, кад је изгубим, бити сама. Никад раније нисам била свесна да нисам сама.

Моја мајка ће ме оставити саму са Матримониумом. Због те врсте самоће, тог страха да пређем улицу не држећи је за руку, док сам прелазила улицу испред болнице скоро ме је убио трамвај. Никоме другом и није стало до мог голог живота. Свако други ко ме воли, воли нешто у мени, не само мене и мој го живот, као што она воли мене и сада ја њу. Ми се не слажемо, никад и нисмо, и никад и нећемо… О, само се надам да ће превладати она старо добро осећање сукоба. Али не. Ужасан потуљени страх док као дете испуштам њену руку рано ујутру у сну јер не желим да останем сама: остале жене су мајке других људи, она, то мало изумиреће тело, то мршаво лице, непокретне ноге, искривљени прсти дале су мени живот и сада ме остављају. Да ли ћу бити јача, да ли ћу бити срећнија, да ли ћу се заљубити? Да ли ћу бити боља мајка, да ли ћу имати још деце? Неки кажу да се то дешава. Али се и ово сада дешава и то не мора ни да се говори. Ходам улицом избегавајући да ме убију немарни незнанци и трамваји, и пада ми на памет: мени се управо сада дешава. Шта год било, усред сам. Морам да будем јака, храбра, нико од мојих пријатеља нема више живу мајку, ја сам одрасла жена, морам да будем јака због моје породице… Међутим почињем да плачем и да тражим апотеку да купим неке седативе. Никада раније нисам узимала таблете и плачим се да ће ме изменити, да ће ми одузети опсесију и љубав према мајци, не само њен го живот. Гледам у лица пролазника. Да ли они нешто о томе знају? Да ли могу да се брину о мени? Да случајно нешто не крију? Млада мајка управо уноси у болницу дечака кога је ударио трамвај, сузе јој теку док трчи лудачки кроз ходнике као да је на точковима. Крв цури а ја пратим тај траг, траг ка смрти, ваљда.

Улазим у шок собу, тражим њене очи, желим ја њој да будем тај случајни пролазник који ће јој помоћи, али она не гледа ка мени, не жели са мном да размени ни бол ни мисли. Има паметнија посла. Она нешто зна што ја тек морам да научим: како да жали. Никад у животу нисам била на сахранама, у болницама или на верским обредима. Не умем да се понашам у ситуацијама живота и смрти. Никад нисам волела да се дружим са људима осим ради забаве, смеха, приче и пића. Можда управо то и треба овде да радимо у болници.

Моја мајка тражи од мене пиво: сестра каже, јесте ли луде, али управо то и јесмо, обе лудимо: хоћемо да пијемо пиво и да се дружимо поводом њене смрти. Ако наиђе, биће нам лакше, ако је опет промаши, пиво јој неће сметати.

И тада она каже једну од оних својих реченица: води рачуна о детету, знаш каква су деца, никад не мирују. Знам шта хоће да каже, ја никад нисам мировала али заправо се никад нисам ни помакла. Увек су ме држале њене дупле поруке и речи. Суштински: не иди. Никад и нисам отишла иако никад нисам ни била ту. Она је направила овај неред у мени.

Моја психоаналитичарка је рекла: твоја мајка је била хладна мајка и пребацила је на тебе своје бреме тајне и бола. Вриснула сам на њу, није тачно, ниједна мајка никад није хладна зато што деца не знају за хладноћу, само знају за мајку. А што се тиче бремена, боже мој, па наравно, можда је управо то Матримониум: игра карата која предвиђа живот и смрт. Моје богатство.

(…)

Текст “Мајка” Јасмине Тешановић у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.