Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Пише: Ива Ераковић (Блог о социјалном укључивању)

Пази, сада си мајка! Видећеш, ништа више није исто. Шта, већ си их дала у вртић? Води рачуна да се он не осети запостављеним, знаш какви су мушкарци. Твоје је да бринеш о деци и кући, пусти њега да зарађује! Нећеш ваљда да останеш на једном детету? Ух, како мислиш да радиш са троје деце? Води рачуна да се не запустиш! Требало би да се више трудиш да дојиш! Ако не добијете децу, нема ништа од вашег брака. Како то мислиш, не желиш да имаш децу?

Сигурна сам да не постоји жена која није доживела да чује бар један овакав или сличан коментар у време када је родила или када је у добу када је друштвено очекивано да постане мајка. Иако нам се током целог женског живота намеће теза да нема ничег природнијег, мајчинство је и даље обавијено низом стереотипа, отворених и сублимираних порука које се жени суптилно или директно намећу од раног детињства. То у првом реду чини друштво, укључујући родитеље, партнере, пријатеље, а не треба заборавити ни притисак који некада и саме вршимо на себе, у чему умемо да буемо подједнако немилосрдне.

Тај притисак не јењава и видљив је свуда. Од реклама за банке, маркете и туристичка путовања, на којима увек видите породице са децом, до насловница женских часописа са којих озарена лица јавних личности поручују да су „се оствариле као мајке“ и да ништа у њиховом животу пре тога није вредно поређења. Кад год изговорим како сам желела да будем мајка и да ми се остварило, али да подржавам жене које не желе или не могу да имају децу и да је то дубоко интиман избор, често добијем одговоре типа: „Да су сви тако размишљали, не би нас било“, „Лако је теби да тако причаш са троје деце“ или „Можда си у праву, али…“. А после али увек долази низ контрааргументација у прилог тези да је жена „цела“ – само ако роди. Флоскула „жена, мајка, краљица“ говори о друштвеној хијерархији, баш тим, наведеним редом. Круну ћеш заслужити само ако се удаш и родиш.

Мајке, немајке и злемајке

Посебна тема стигматизације и друштвеног искључивања су жене које не желе или не могу да имају децу.

Оне које не желе децу проглашавају се себичним, саможивим и самозаокупљеним, а оне које не могу да их имају, посматрају се са сажаљењем и маргинализују, уз стално подсећање околине шта су пропустиле и „преслишавање“ да ли су баш све учиниле да затрудне. На сличан начин се обележавају и жене које су децу родиле у ванбрачним везама или су „распуштенице“ – јер су наравно оне „одговорне“ што су деци „закинуле“ оца.

Емоционална неспремност за мајчинство, недостатак партнера или здравствена стања која искључују трудноћу, као и стерилитет и спонтани побачаји – и даље су табу теме.

Живот диктиран биолошким сатом

Главни стереотип уз који девојчице одрастају јесте онај који поручује да шта год у животу постигнемо, безначајно је или недовољно уколико нисмо мајке. Мајчинство се поставља као врхунац нашег постојања, она улога у животу жене под којом могу да живе све остале, али само ако ни на тренутак не заборавимо да је бити мајка наша главна и кључна рола, она којој су остале подређене. Већ у раним тридесетим, околина ће вас подсећати да је „биолошки сат“ жена немилосрдан и давати примере неке тамо жене… која је све стизала, али ето, на крају остала неудата. И без деце. Ако сте се, пак, у то доба удали, онда ће вас у редовним месечним интервалима запиткивати има ли нешто ново, увек мислећи на исто – да ли сте трудни.

У друштвеној атмосфери која жену подсећа на тик-ток невидљивог „биолошког сата“ , жене се заправо спутавају да развијају све своје капацитете, чиме се на разне начине искључују и потискују на маргину друштва. То почиње још од рођења када се често прижељкује син, затим се већ у детињству девојчице припремају за „женске” послове, нуде им се „женски“ хобији и спортови, затим се усмеравају на „женска“ занимања, односно школе, где се неће десити да „изгубе“ време у коме треба да испуне своју главну животну мисију – постану мајке.

Иако је наука оповргла став о „биолошком сату“, он остаје чврст друштвени конструкт који спутава и ограничава живот жена из генерације у генерацију.

Мајчинство: извор радости и страха, среће и бола

Ипак, притисак на жену не смањује се ни онда када се одлучи на мајчинство. Напротив.

У тренутку када се са бебом вратимо из породилишта узбурканих хормона, још исцрпљене од порођаја и ненавикнуте на промене које је истрпело тело, дух и емоције, од нас се очекује да будемо пресрећне и да то стално показујемо. Сем шапутања у уском кругу најближих пријатељица, још увек није „прикладно“ отворено говорити о свему што срећан догађај проширења породице прати, укључујући епизиотомију или ожиљак царског реза, маститис, рагаде, узбуркане емоције, исцрпљеност, неиспаваност, а понекад и постпарталну депресију. Свему наведеном никако не доприноси чињеница да у нашим породилиштима постоји baby friendly систем, али никако да се установи mother friendly приступ, па тако порођај често бива трауматско искуство.

Одлично се сећам реченице бабице: „Исправи се мајко, ниси оперисала кичму“, у првих пар сати након што сам родила близнакиње, од мене се, ваљда, очекивало да отплешем тачку Лабудовог језера, а не да се једва и повијено крећем. Тај техницистички приступ наставља се у сваком сегменту боравка у породилиштима, од тога да вам мањка информација, до тога да се интимни детаљи и призори дешавају колективно, а новопечене мајке се стално нешто прекоревају и преслишавају, уместо да буду адекватно информисане и подржане. Тако природне постпорођајне промене расположења или проблеми успостављања дојења, уместо да се демистификују, углавном наилазе на реакцију – издржи, и друге жене су пре тебе.

Након порођаја, колико год сте у мајчинство ушле спремне и зреле, биће тренутака да ћете се осећати потпуно беспомоћно. Јер, будимо реалне, за професију се спремамо кроз дугогодишње школовање, ако желимо да надограђујемо нокте, масирамо, шијемо… или шта год друго, потребан нам је барем курс од неколико месеци. Једина животна улога за коју се очекује да смо рођене „спремне“ је улога – мајке. То је један од разлога што се многе жене након порођаја осећају несигурно, неснађено, уплашено. У гомилама текстова у женским часописима, приручницима и књигама пронаћи ћемо све о томе како да затегнемо кожу, вратимо линију, како да хранимо и пратимо развој бебе, одржимо лактацију… али ретко и савете како да се носимо са менталним и емоционалним изазовима. Јер, мајчинство јесте темељ личног заокруживања, среће и развоја, али може бити и извор најдубљих страхова и дилема. О томе и даље није пожељно говорити, а да вам се не залепи етикета себичности и самозаокупљености.

Срж овог проблема јесте чињеница да смо заправо дубоко патријархално друштво „декорисано“ примесама модерног, у којем се и даље воде полемике о порођајима наших баба у њивама и шљивицима и прању веша на потоку, као и спремности да се зарад деце и мужа жена природно и пуног срца одрекне свега другог. Тиме се стално и изнова, некад у шали, а више у збиљи, подвлачи да су то биле „праве“ жене, док су данашње размажене, слабе, себичне и лење. И тај став, изречен или неизречен, стално нас прати. Од породилишта, па надаље.

Супермаме или „срам те било“

Посебан производ слогана „жена, мајка, краљица“ јесу маме које ће вас у свим могућим ситуацијама кориговати, усмеравати и тврдити да су живе енциклопедије мајчинства у којима нема алтернатива. Оне ће вам набијати осећај кривице уколико не дојите, почеле сте да радите пре истека породиљског, а имаће и сијасет тачних упутстава кад и шта се сме и не сме, укључујући теорије завере, верски календар и чувени аргумен „тако су и наше баке“.

Од тренутка када се ухвате рукохвата беби колица, терорисаће остале мајке где год им се прилика пружи (чекаонице домова здравља, паркићи, играонице). Оне су набијачице осећања кривице, јер је основа њиховог деловања у поруци „ја сам савршена мајка и домаћица, моја деца су најбоља, а ти грешиш – срам те било!“

Колико год ме ова група и лично нервирала и навела на иронисање, ако добро размислимо, оне су само продукт друштва у којем им се учинило да је то „њихових пет минута“, место где су коначно уважене и видљиве. Не треба заборавити да у општем друштвеном концепту у коме је „бити мајка“ премиса, а не избор, мајке постају и оне које заправо то нису желеле, али нису могле или смеле да то освесте. Какве последице то има на њих и на децу, није тема овог текста, али је важна за разматрање.

Друштвено искључивање мајки

Истицање мајчинства као најпожељнијег облика постојања жене истовремено није допринело да мајке код нас добију бољи друштвени третман, попут на пример олакшица при запошљавању. Иако је званично неприхватљиво да вас при интервјуу за посао питају о брачном статусу и деци, сви из праксе знамо да ако планирате да рађате, нисте радо виђена кандидаткиња, јер то повлачи потенцијална трудничка, породиљска и остала одсуства, а ни фокус вам не може бити само на послу. Проналазак места у вртићу или алтернатива за чување и подизање деце, такође су својеврстан изазов. Истовремено, још увек није уобичајена суштинска, посвећена подршка партнера у остваривању професионалних амбиција и других потреба жена када постану мајке, па је све то заједно извор великих фрустрација.

У време када су моја деца била мала, а ја на пар година себи дозволила исцрпљујући рад упакован у добро плаћен и добро котиран радни ангажман, у коме нема сатнице, боловања, викенда ни празника, отрезниле су ме две ствари. Реченица петогодишњакиње при уласку у радни простор: „Мама, па ти овде живиш!“ и ситуација у којој нисам изашла са посла, јер је „било немогуће“, а једно од деце се озбиљно повредило. Никада нисам зажалила што сам дала беспоговоран отказ, али то није променило чињеницу да је у Србији прича о наталитету, а посебно брига за мајке, више флоскула, а мање добро осмишљен систем. Као мајка троје деце, рођене у мање од две године, од државе сам добила две године „специјалног“ радног стажа и бонове материнског додатка за које сам купила столицу за храњење и шерпу. Специјалан радни стаж је утолико што га могу употребити онда када већ будем имала услов за пензију – што не говори у прилог намере за суштинску подршку родитељству.

Као мајка три кћери добила сам неизмерну срећу, задовољство, љубав, подстицај у најбољим, али и најтежим тренуцима, зрелост и заокруживање, раст и обогаћивање светова које нисам ни наслућивала, васиону тога што у речи не стаје. Али то је био и остао мој лични, интиман избор. И не негира чињеницу да је за сваку жену „жонглирање“ из улоге у улогу, напорно, захтевно и да јој је неопходна подршка окружења и друштва, која данас и овде – није довољна. Свако друштво би морало да ради на томе да рађање буде критеријум укључивања, а не друштвене искључености. И не заборавимо најважније: не ускратити жени могућност да сама изабере које улоге жели, а које ће одбацити. Укључујући материнство.

Право на избор и како до њега

Жене такође доприносе друштвеној слици у којој се живот одвија на релацији рингла-судопера-колица-канцеларија, задајући себи стандардизоване трасе како живот треба да изгледа и које улоге су прихватљиве, а које не. Аутокорекција је видљива и кроз неизбежно робовање лепоти, младости и виткости, модним трендовима, захтевима средине, одустајању од каријере, компромисима као начину живота. Примери за спољне корекције могу бити крајње банални попут фризеркиног: „Ускоро ћеш напунити 50 година, време је да ошишаш косу“, али и послодавчев: „Престари сте за ту позицију, тражимо младе и лепе“. Укрштени су многи социјални, психолошки и традиционални аспекти који на крају резултирају искључивањем или потискивањем жена не само у личној, већ и у економској сфери (теже запослење, слабије плаћена радна места, злостављање на послу), па у политичкој и културној области. Опасне последице свега наведеног нису само индивидуалне, већ и дубоко друштвене, а једини излаз јесте истовремено оснаживање жена на право избора и развој друштва у коме сваки његов члан може и треба да бира свој животни пут.

——-

Текст „Мајчинство: карта за укључивање или искључивање жене” изворно је објављен на Блогу о социјалном укључивању. Остале блогове Иве Ераковић можете прочитати овде.

Уколико желите да прочитате и текстове других аутора/ки Блога о социјалном укључивању, кликните на линк.