Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Пише: Јелена Милошевић (Блог о социјалном укључивању)

Пре неколико година улазим са мамом у башту кафића. Док бирамо место да се сместимо, дечкић за суседним столом показује прстом ка мени и одушевљено каже: „Ово је моја васпитачица!!! Има исте ципеле! И личи на моју васпитачицу! То је моја васпитачица!“

Не би било ништа необично да ја нисам у инвалидским колицима и засигурно не радим у вртићу. Имам изузетно ретку болест због које сам крута, седим на антидекубитном јастуку, не под правим углом, већ у мало заваљеном положају, не могу да окренем врат, иза главе имам дугуљасти, мали, цветни јастук, у крилу држим дугачку пластичну руку која ми служи да поправим наочаре, косу или да се почешем. Укратко, изгледам другачије. Али, овај мили, ведри дечак од свега тога види да ја имам исте ципеле као његова васпитачица и због тога му личим на њу.

Питам се како и када успемо да те чисте дечије душе и умове искваримо предрасудама. Када почнемо да скрећемо поглед са особа са инвалидитетом зато што је „срамота зурити“? Како то да одраслој особи у видно поље прво упадну инвалидитет и ортопедско помагало, а не занимљива ешарпа или оригинална јакна коју та особа носи? Откуд идеја да особа са инвалидитетом не уме сама да одговара у своје име, већ треба питати особу која је са њом у друштву?

Већина одраслих се збуни када им се обрати особа са инвалидитетом. Овај дечак није. Његови родитељи су се мало тргли на искрену дечију реакцију, али су се уклопили у даљу игру када сам започела разговор са њим и кроз осмех му објаснила да не могу да му будем васпитачица, али могу да га учим енглески ако жели.

Нисам се ни ја научена родила. Правила сам се да не примећујем погледе одраслих и упирање дечијих прстића на улици док родитељи, помало избезумљено, покушавају да их одвуку и да им скрену пажњу на нешто друго како не би постављали питања. Нисам знала да може другачије. Научила сам да постоји другачије када сам први пут отишла у Америку 1992. године. Мало је рећи да сам била одушевљена када се један малац тада залетео ка мојим колицима, а мама му се, уз обавезно америчко „wow”, придружила са коментарима: „Види колики точак!“, „Каква супер кочница!“, „Хајде да придржимо врата!“.

То се дешавало сваки пут када би ми неки малишан пришао, а ја сам се кући у Београд вратила са новом вештином: како деци од малена подизати свест о особама са инвалидитетом, како их учити да на свету постоје различити људи који, срећом, јесу мањина, али не морају бити маргинализована мањина, како им нипошто не треба гушити радозналост зато што једино тако могу израсти у отворене, освешћене људе спремне да разумеју и прихвате различитости.

Предрасуде не посустају, роваре дубоко, лако се помаме ако им попустите, а мени се чини да се код нас доста тога започиње и оставља на пола, када више није у тренду, није занимљиво, када се појави нешто друго на видику. Склони смо писању закона, стратегија, акционих планова, али слово на папиру не решава проблеме у пракси. Није довољно само објавити вест „уведено инклузивно образовање“ јер то онда остаје само то – вест. Ако се промене не спроведу у дело, све баријере које су постојале пре ове објаве остају и даље: архитектонски неприступачне школе, мањак личних пратилаца, недостатак приступачног превоза, недовољно информисано наставно особље, недостатак подршке за њих, децу, родитеље, мали број деце са инвалидитетом у редовним школама. Све то за собом повлачи одрастање без вршњака са инвалидитетом, што се одражава на каснији живот. Ако у окружењу нема особа са инвалидитетом, међу већинском популацијом се аутоматски ствара уверење да је то некакав посебан сој људи који се појави повремено и живи тек када их други примете. Већинско становништво нема прилику да се навикне на своје суграђане са инвалидитетом и мисли да људи према њима треба да се понашају другачије.

Од особа са инвалидитетом се за најобичнију ствар праве хероји, па комшија, када види да излазите два дана за редом, има потребу да вас осоколи речима: „Браво! Стално негде идеш!“. Ако особа са инвалидитетом зове да закаже превоз у виду адаптираног комби возила, свако сматра да има права да је пита да ли баш мора тог дана у то време. Када их треба запослити – послодавци се прибојавају да ће често ићи на боловања. Када траже персоналног асистента – не могу да пронађу адекватну особу зато што људи, иако незапослени, тешко одлучују да се пријаве на оглас за овај посао.

Оваквих примера има безброј, односе се на свакодневни живот сваког људског бића и све оно што особе без инвалидитета узимају здраво за готово, а са чиме су особе са инвалидитетом научиле да живе. Предрасуда ће увек бити према свему што је на било који начин другачије од друштвеног стандарда. Управо зато уклањање менталних баријера кроз медијске кампање, тренинге за разне струковне организације, као и за саме особе са инвалидитетом, округле столове и трибине за ширу јавност, учествовање у креирању и мењању закона и бројне друге активности – нема ни почетак ни крај, већ је процес који мора да траје док год постоји планета и живот на њој.

——-

Текст „Менталне баријере – боље спречити него лечити” изворно је објављен на Блогу о социјалном укључивању. Остале блогове Јелене Милошевић можете прочитати овде.

Уколико желите да прочитате и текстове других аутора/ки Блога о социјалном укључивању, кликните на линк.