Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Пише: Радмила Урошевић (Блог о социјалном укључивању)

Тема међугенерацијске солидарности сасвим ретко се помиње у стручној и широј јавности и то обично поводом пригодних датума. Када се спомене ситуационо, у контексту недовољно искоришћених могућности да будемо солидарни и инклузивни, или као проблем са свежим примерима из наше стварности о међугенерацијском непоштовању и неразумевању, тада се отворе многа питања, попут:

• Колико је важно да се међугенерацијски подржавамо и разумемо?
• Зашто долази до међугенерацијских неразумевања и сукоба, а често и удаљавања?
• Како се учи међусобно поштовање и уважавање, без обзира на то колико година имамо?
• Зашто је важно да се међусобно разумемо и подржавамо?
• Који су најчешћи проблеми у међугенерацијским односима?
• Да ли су они неизбежни и како можемо да научимо да их решавамо или чак превенирамо?

У анализи одговора недавно спроведене анкете, која је била део едукације на тему важности међугенерацијске солидарности и разумевања у организацији Установе културе Божидарац у Београду, међу више од 100 учесника, 89% је одговорило да су им потребна нова знања, вештине и увиди у области међугенерацијског живота и солидарности. Охрабрује податак да се њих 90% изјаснило да им је ова област живота важна. Међутим, свега 32% њих је до сада успоставило задовољавајућу међугенерацијску сарадњу. Међутим, шта је са 2/3 анкетираних? Иако бројке нису репрезентативне, аутентичне су као својеврсни оквир за тему овог текста.

Актуелизација теме међугенерацијске солидарности представља покушај да се разуме и објасни значај који међугенерацијска сарадња има у развоју савременог човека, породице и друштва. Реч је о важној компоненти одрживог развоја сваке заједнице која држи до епитета – здраво друштво.

Здраво друштво vs. потрошачко друштво

Када је у питању ова област нашег социјалног живота, важно је да знамо који фактори пресудно утичу на међугенерацијско неразумевање и сукобе. У потрошачком друштву, чији су кључни принципи материјалне вредности и економија, доминира млађа и средња генерација, док за старије појединце ту нема много места. Субкултура потрошачког друштва фаворизује вечиту младост као посебну вредност на рачун непожељних бора и седе косе. Борба за животни простор, дигитализација, индустрија комуникационих технологија, доминација у породици и друштву, савремени васпитни и родитељски обрасци који подржавају продужено детињство младих, генерацијски дисбаланс у којем је све више старијих, а све мање беба, потискује место сениора који се и сами повлаче пред социјалном и културолошком транзицијом.

Међугенерацијске/свегенерацијске прерасуде

Баштица је наша играоница

„Млади су лењи, хедонисти, не желе да раде.“

„Старији су досадни, егоситични и џангизави.“

Ово су само неке од предрасуда које постављају баријере и онемогућавају међугенерацијску солидарност. Истраживање „Предрасуде према старењу“, спроведено 2007. у Београду од стране групе аутора Одељења за геријатрију у оквиру Клиничко болничког центра Звездара, а које је објављено у Геријатријском практикуму, показало је да предрасуде у односу на старост и старије људе крећу да се развијају после дванаесте године живота, када примарни утицај родитеља на децу замењује утицај околине и вршњачких група.

Истраживање је показало да управо највећу препреку у развоју солидарности чине негативни ставови, стереотипи и предрасуде који постоје међу генерацијама и, нажалост, оне су узајамне. Негативни стереотипи о старењу, укључујући и слику у медијима, приказују старије као болесне, зависне и скупе за друштво, али постоје и негативни стереотипи о младима који се приказују као неискусни, лењи, непоуздани и себични.

Важност волонтерских активности, волонтеризма и волонтерских клубова

Љуби га баба

Ове стереотипе демантују искуства организатора волонтерских активности, што даје реалну и конструктивну слику међугенерацијске солидарности, јер млади и старији, као и особе средње „сендвич“ генерације, заједно кроз волонтерске активности омогућавају позитивне промене у друштву, развијају аутентичну културу сећања породице и заједнице и стварају социјалне иновације као идеалан спој искуства и идеја.

У планирању волонтерских активности потребно је промовисати међугенерацијску солидарност, јер је то природан начин повезивања различитих старосних група и добар пут ка стварању солидарног друштва у којем ће свака генерација имати своје место и моћи да пружи свој допринос и развије свој пуни потенцијал.

У здравом друштву не поставља се питање која је генерација најважнија, јер је свака важна и има своје место.

Како се учи међугенерацијско поштовање?

Доминација младих замагљује значај „сребрне популације“ чија реч се све мање чује. Оно што примећујем у пракси и гласним размишљањима представника свих генерација је да се „међугенерацијски сукоб“ неретко схвата „здраво за готово“. Међугенерацијско разумевање подразумева сусрет различитих тачки гледишта, виђења проблема и решења, присуство толеранције и права на различитост као животну филозофију. У психодинамици, према којој често већина нас данас функционише, доминирају импулсивност, реакција сада и одмах, нестрпљење да чујемо једни друге, па отуд хронично неразумевање природно ескалира и у сукобе.

Буди друг, љуљај ме још један круг

Живот нас често ставља у позицију да живимо једни поред других, али да не стижемо да се упознамо, да сазнамо шта нас мучи, да једни другима помогнемо. Реч је о дубоком међугенерацијском непознавању и неразумевању. Из ципела младих, средњих и старијих генерација, најчешће ћемо чути да је управо њиховој генерацији најтеже. А истина је да ни једној генерацији није лако, односно да је свакој на специфичан начин лепо, те да свако животно доба има своје предности.

Интересантно је како се појединац током живота мења у односу на категорије старост и старији људи. Тако је и са нашим ставовима када је реч о међугенерацијској сарадњи која, неизбежно из етикетиране као „сморне“ прелази у истински „пријајућу“.

Упркос индустријама и технологијама које сурово вуку цивилизацију у врхове научних достигнућа, дешава се парадокс да је обичан човек све усамљенији, депресивнији, несрећнији и да му све више недостаје – човек. Увек је прави тренутак да послушамо старије који најбоље знају да, када потписујемо свој живот, најзадовољнији смо када га потписујемо својом породицом, пријатељима, хуманим делима и подршком коју смо добили и дали другима. То никада не треба да заборавимо у трци за материјалним вредностима. Када мислимо да смо залутали, разговор са старијима и животно искуснијима има моћ лековитог и, ако хоћемо да будемо у духу тренутка, пронашли смо место где наше личне батерије могу и треба да се пуне.

Развој технологије и међугенерацијска сарадња

Изложба фотографија “Најбољи међугенерацијски селфи”

Технологија се у међугенерацијском животу показала као баријера. Нове технологије су разумљиве и доступне углавном младима, док старија популација прилично заостаје. Како би „ухватили корак са временом”, њихови помагачи треба да буду управо млади.

Међугенерацијска интеракција и размена у животу често изостане будући да млади најчешће подразумевају да је „природно“ да се њихови родитељи о њима брину, помажу и подржавају цео живот као и да је, такође „природно/нормално“ да су они заувек својим родитељима деца и да не треба да им узврате својом бригом и помоћи. Културолошки обрасци на нашим просторима ову међугенерацијску „нормалност“ подржавају кроз заступљено пожртвовање и средње и старије генерације за млађе нараштаје, често заборављајући на своје личне потребе. Тако остајемо у зачараном кругу модела међугенерацијске једносмерности у којој сви губимо. Међугенерацијска солидарност није само чување унука, финансијска подршка и кување оброка. Она је много више од тога. Објасните својим родитељима, сродницима и познаницима како да користе рачунаре и андроид телефоне. И данашњи сениори треба да припадају времену развијених технологија које их је затекло као остареле особе које имају право да буду дигитално писмене.

Изложба фотографија “Најбољи међугенерацијски селфи”

Често слушам кајање млађих да су планирали да посете остареле родитеље, баку и деку, да се прошетају са њима или попију кафу. Да им објасне како могу да приме или пошаљу мејл или SMS поруку. Нису имали времена и стално су одлагали оваква дружења. А онда су касно схватили да ипак имају времена, али да су њихови родитељи, баке и деке отишли заувек и да, како у протицању времена нема репризе, нису искористили довољно прилике за међугенерацијску размену, солидарност и подршку. Међугенерацијски јаз је увек постојао, али би требало да остане у домену различитости времена у којима смо рођени и расли. Свака генерација треба да сведочи о свом искуству, а никако да потиремо оно што је било пре или што ће доћи после нас. Данас више него икада технологија напредује и диктира терор садашњег тренутка. И то у великој мери отежава да будемо солидарни.

Ипак, традиција и културолошки обрасци у делу којим се истиче вредност породице и заједништва, дају перспективу појединцима, породицама и друштву. То су потенцијали који ни једна паметна технологија не може да укине нити превазиђе. Свегенерацијски живот и размена дају одрживост свакој заједници која негује културу међугенерацијске равноправности и размене.

*Фотографије су део изложбе „Најбољи међугенерацијски селфи” Волонтерског сервиса Звездаре ГО Звездара из 2018. године.

——-

Текст „Међугенерацијска солидарност – разумевање и размена” изворно је објављен на Блогу о социјалном укључивању. Остале блогове Радмиле Урошевић можете прочитати овде.

Уколико желите да прочитате и текстове других аутора/ки Блога о социјалном укључивању, кликните на линк.