Влада Републике Србије
Пише: Александра Бобић (Блог о социјалном укључивању)
Мигрантска криза је поприлично пореметила европску колотечину и затекла готово све земље организационо, политички, социјално и културолошки непспремне да се са њом ухвате у коштац. И мада овај феномен више није нов, и свима је јасно да није ни пролазан, ни после неколико година “ванредне ситуације”, ни једна земља за сада није насла системско решење.
Италија није изузетак. И мада се налази на ободу Европе и већ се годинама суочава са повремено интензивним приливом имиграната из Либије који преко Сицилијанског мореуза долазе до острва Лампедуза, Линоза и Лампионе, до сада није у стању да примени модел дугорочног збрињавања, инклузије и интеграције. А оно, занимљиво је, постоји, осмишљено је на институционалном нивоу и пример је ефикасне дисперзивне помоћи и инклузије миграната. У овом систему, који тренутно збрињава тек око 20% од укупног броја оних који су затражили неку врсту међународне заштите на тлу Италије (око 90.000 миграната), пресудну улогу играју управо социјална предузећа. У наредним редовима предочићу неке главне особине овог модела који има све предуслове да постане пример добре праксе на европском нивоу.
Мигранти у Италији
У 2014. години је забележен највећи број долазака, па је тако у Италију ушло око 170.000 људи, од којих је 64.000 затражило међународну помоћ. Прошле године тај број износио је 157.000 долазака, наспрам 83.000 захтева за заштитом. Од свих који затраже заштиту само 49% ће је и добити (од којих само 5% ће добити статус избеглице). Италија углавном није коначно одредиште миграната, већ успутна станица на путу за северну Европу (за више детаља видети годишњи известај италијанског Министарства унутрашњих послова).
Велики број мушкараца из Субсахарске Африке је једна веома значајна карактеристика везана за присуство мигранта у Италији. Наиме, прошле године од укупног броја захтева за заштиту, жене су представљале само 7%, а деца 6,8%. У осталим земљама Европске уније тај број је знатно већи, 29,7% жена и 25,5% деце.
Када се потегне питање заштите и интеграције миграната, јавно мњење је подељено, као уосталом и у већем делу Европе. Прилично је оних који мисле да Италија нема ни могућности, ни интереса да се усред једне тешке структуралне кризе у којој “страдају” Италијани и њихов начин живота, збрињава мигранте. Исто је толико оних који верују, баш као што Католичка црква на челу са папом Фрањом и сугерише, да је обавеза Италије да помогне и нађе начин да одговори на своје међународне обавезе. Да не буде забуне, често су на препоруке Ватикана оглуше баш “верници”, али то је тема за посебан пост. Ову суштинску подељеност користе, наравно, политичари за лако прикупљање бодова код бирача. И медији, наравно, “ликују” јер поделе, лоши примери управљања новцем за смештај и збрињавање миграната, инциденти и скандали пуне новинске ступце. А да се не лажемо, материјал им непрестано стиже, за шта је најбољи пример скорашњи скандал “Mafia capitale”, у који су били умешани римски градски менаџери и политичари, као и представници задруга.
Социјална предузећа у Италији
Правна форма коју најчешће одабирају социјална предузећа у Италији је социјална задруга (и то упркос томе што постоји и релативно добар закон о социјалним предузећима, који, пак, никада није потпуно заживео). Има их око 13.000, запошљавају више од 543 хиљада људи, укључују око 44.000 волонтера, а вредност производње износи 10,4 милијарди евра (видети Извештај о социјалним предузећима у Италији за 2014. годину, удружења Iris Network) . Баве се welfare-ом и социјалним услугама, интеграцијама угрожених категорија у друштво и на тржисте рада, туризмом, пољопривредом, културом, екологијом, па чак и дистрибуцијом енергије. Рад са мигрантима је једна од нових области у којој су се вештине, сналажљивост, флексибилност, пажња, умреживање показале као један од најзначајнијих реквизита у креирању услуга и иновативних решења.
А у каквом окружењу раде социјална предузећа која пружају услуге мигрантима диљем Италије?
“Редовно ванредно стање”
Ово је већ годинама једини поднаслов за збрињавање миграната у Италији. Услуге добродошлице и интеграције су углавном неефикасне и нетранспарентне. Одвијају се на 3 нивоа и у оквиру 2 система. Нивои су: спасавање, прва и други ниво збрињавања, а системи су, наравно, ванредни и редовни. У овом тексту ћу, као што сам и на почетку нагласила, више пажње посветити добрим примерима инклузије и интеграција који се налазе у оквиру другог нивоа збрињавања и део су редовног система.
Сви доле наведени примери улазе у систем који се зове Sistem for the protection of asylum seekers & refugees – SPRAR (Систем за заштиту азиланата и избеглица). SPRAR је основан 2002. године као мрежа локалних самоуправа које обезбеђују помоћ и подршку у интеграцијама мигрантима на својим тероторијама. За пружање ових услуга, локалне самоуправе се ослањају пре свега на социјална предузећа којима кроз тендере поверавају бригу о мигрантима. А та брига у оквиру SPRAR мреже, за разлику од свих осталих (CAS, CARA, CIE), не води само рачуна о основним потребама као сто су смештај, исхрана, основна заштита већ укључује и низ посебних услуга (правне, пословно оспособљивање, социјална и економска интеграција итд). Цена је иста као и у осталим структурама које не фунционишу тако добро, и износи 35 евра по дану за сваког мигранта, што је на годишњем нивоу 0,14% јавне потрошње. Већи део тог новца се врати у виду прихода на локалном нивоу (плате оператера, изнајмљивање станова и структура где мигранти бораве, трошкови за храну и остале услуге).
А ево и неколико прича које најбоље илуструју како услуге које пружају задруге у оквиру дисперзивног модела интеграције заправо изгледају.
(…)
Текст “Мигрантска криза: Добри примери дисперзивних интеграција из Италије” Александре Бобић у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.
pdf [3 MB]
Оставите коментар