Влада Републике Србије
Милутин (фото: Сара Ристић)
Пише: Лицеулице (Блог о социјалном укључивању)
Разговор водила: Драгана Николетић
Милутин Савић звани Милутко носилац је ласкаве титуле најкреативнијег продавца магазина Лицеулице. Кад би постојала награда за најшарматнијег, и њу би Милутко сигурно освојио, толико је лакоће и стила у његовом приступу.
Упознајемо се на вратима редакције. На помен мог имена „Драгана“, он се шеретски смеје и пита: „Мирковић?“ Не, узвраћам осмехом, ја сам новинарка, на шта ми Милутко одговара галантним „рукољубом“. Поштовање није само питање каваљерства, већ је новинарство било његова жељена професија. „То је тежак посао“, цитира чувеног Ђоку Вјештицу, и додаје да су данашњи новинари другачији. Битна им је само продаја, не пропушта да поентира.
Помињање Драгане Мирковић нема баш никакве везе с наклоношћу према „народњацима“. Он је стари рокер, такав му је имиџ био и у младости – кожна јакна, избледеле фармерке, робусне ципеле. Желео је да свира гитару, али су му родитељи купили хармонику. Штета, јер Милутин би следио путеве Екатарине Велике и Дисциплине кичме. Зато кад каже да је излазио на Академију, један од првих клубова тог жанра, хитро скаче и креће да ђуска: „Бука, бука, бука, бука је у моди“, покрети су му врло полетни за једног педесетогодишњака.
Веселост му је заразна, односно „шири добре вибрације“, што би он рекао, позивајући се на свој омиљени радио – Студио Б, чије водитеље листом набраја, од Зорана Модлија, преко Слобе Коњовића, до Марка Јанковића. Да је постао новинар, само би о музици писао, каже, али Милутин је радио у фабрици „Иво Лола Рибар“, као машинац.
Завршивши средњу школу данас анахроног усмерења „хоризонтално метало-бушач-глодач“, девет година је обављао посао који ни најмање није волео. Међутим, ту просту чињеницу, врло уобичајену, завија у филозофску тврдњу да је „више у духу, него у материји“.
Ни војска му није много пријала, у јединици самоходне артиљерије. „Једном тако, седим у тенку и гледам се у огледалце, а командир ми каже – ти си нарцис“, описује разлог за прекоманду, али и себе у то време, када је платио да буде лепо ошишан. Сада се другачије према томе односи, сада му „ја“ звучи некако претешко, чак надобудно, препотентно, како казује пропратна гримаса.
Милутко није марио за „лези, диг’се, устај, седи“, више му је годило да „хвата кривине“. Онда је једном стварно одлутао, из касарне у селу Неготино на Вардару. Да ли га је тад већ сколала болест, или је било до немирне природе, ко би то сад рашчивијао и свега се сетио. Што се болести тиче, Милутин има дијагнозу шизофреније.
Већ пуних двадесет година Милутин је у инвалидској пензији. У прво време је радио преко омладинске задруге, а потом се закон променио. Будући да су му примања мала (14.000 динара пензије, плус повремена социјална помоћ), морао је да нађе додатно запослење.
Преко Бориса Пирковића из Креативно-едукативног центра КЕЦ постао је продавац нашег часописа. Опет му ту није толико важан новац, колико „рокенрол начин живота“, или „живот у покрету“, како лирски илуструје. Новац је, напросто, нужан, што у његовом случају значи око 700 динара дневно. Пакла и по цигарета, нешто за презалогајити, да се плате рачуни, и једва остане нешто за просјаке. Њих не заобилази, чак ни кад пробије буџет. Продаја магазина Лицеулице омогућава му да се понаша комотније.
„Кад сам први пут изашао на улицу, само сам певао и људима делио манчмелоу“, описује своју „иницијацију“. Надаље је видео као своју мисију да људима пренесе садржај магазина. Прочитао га је од корица до корица и применио то као маркетинг, како прича, додајући да увек нагласи да су наши продавци део глобалне мреже.
(…)
pdf [3 MB]
Оставите коментар