Влада Републике Србије
Пише: Ања Синадиновић (Блог о социјалном укључивању)
Од Мирка сам годинама куповала Лицеулице испред Филозофског факултета, док једног дана само није нестао с улице. Недавно сам се и сама прикључила као волонтерка тиму Лицеулице, па сам га следећи пут видела (две године касније) када се у нашој канцеларији појавио са стидљивим осмехом на лицу. У руци је држао одштампану песму Тошета Проеског на енглеском језику, коју нам је донео на поклон. Тај мали знак пажње у Мирковом случају није изузетак него нешто што њему долази сасвим природно.
Кад смо се нашли, прво питање које сам му поставила тицало се периода између нашег последњег сусрета на Платоу и овог скорашњег у канцеларији. Невољан да улази у детаље, као и увек када оно о чему се прича није пријатно, открива ми само да је пошто је престао да продаје наш часопис почео да продаје честитке – посао који је разочаран напустио. Након тога је неко време радио у земљама некадашње Југославије да би последње месеце пре повратка у Београд провео радећи на селу и помажући свом оцу и многочланој породици.
По повратку му није требало дуго да потврди своје место међу нашим најбољим продавцима. Већ првог дана на послу продао је четрдесет бројева, што је, иако изузетно много, тек мало више од његовог дневног минимума од тридесет продатих бројева, без кога не иде кући. Када га питам у чему је његова тајна, на лицу му се одмах шири осмех. Скромно одговара да само треба бити културан и љубазан према људима, уделити им комплимент ако се укаже прилика, као и да је важно да други осете твоју добру енергију. Или, његовим речима ‒ ако си ти сморен, не морају и они да знају да си сморен.
Иако их он не спомиње, ја знам још неколико његових особина заслужних за његов успех. То су невероватна марљивост, савесност и упорност. Оне су вероватно последица тога што је од своје дванаесте године Мирко био принуђен да проси на Калемегдану, правећи се да је глувонем. Тиме је омогућио некима од својих дванаесторо браће и сестара да се школују, а он је остао на шест разреда основне школе. Чак и када се присећа тог мрачног периода труди се да пажњу усмери на добра искуства. „Лепо ми је што су људи који су ми давали паре на неки начин и разумели кроз шта сам прошао, и желели да ме насмеју.“ Са улице је дошао у Свратиште, где је упознао пријатеље с којима је и даље у контакту и до којих му је толико стало да њихове фотографије увек носи у новчанику.
На неколико њих налази се момак крупних очију и необичне фризуре, због које га не можете ни са ким помешати. То је Емир, с којим Мирко сада чини тандем од кога сваког дана на Платоу или Тргу републике можете купити наш магазин. Њих двојица су се упознали пре доста година, док је Мирко још просио на улици, и то на истој локацији на којој сада продају Лицеулице. Емир га је тада одбранио од момака који су покушавали да му отму паре, а Мирко каже да је већ тада схватио да Емир има „чисту душу“. То мишљење је било само учвршћено када је Емир заједно са својом породицом прихватио Мирка након што су га избацили из куће. Сада Мирко жели да он помогне њему да, како каже, „не скрене на погрешан пут“. То чини тако што га, док свакодневно продају Лицеулице на Платоу, обучава да постане још бољи продавац и бодри сваки пут када изгуби вољу и снагу.
Њих двојица не чине само пословни двојац, већ одскоро и живе заједно. Наћи стан никада није лако, али када живите на маргини то, као и многе друге ствари, постаје готово немогућа мисија. Током тог тешког периода Мирко је стекао два нова пријатеља, браћу Бојана и Горана, који држе хостел „Capital“. Они су им омогућили да у хостелу без надокнаде ноће и једу, а наши момци су им се одужили тако што су сваког дана помагали у сређивању хостела за другим гостима. За њих Мирко каже да му уливају наду да није нестало хуманости и сматра да би други људи требало да се угледају на њих.
Почињемо да причамо о ономе што им је омогућило да изнајме стан, продаји магазина Лицеулице. Мирко ми каже: „Највише волим то што испред факултета имам доста познаника и пријатеља који разумеју и оно што желим да им кажем а не могу да им кажем. Можда они то примете. Најлепше ми је кад људи желе да застану и попричају с тобом када чују да си дете које је живело и радило на улици. То ми је несто најлепше што ми се догађа сваки дан док продајем Лицеулице.“ Најнепријатнија искуства у продаји и оно што му најтеже пада јесте када је ситуација супротна, односно када види да га неко одбацује или осуђује само због тога што је живео и радио на улици. Но, Мирко се не задржава на негативним искуствима него наставља да ми прича о свему ономе што воли да ради.
(…)
Текст “Мирко – оптимизам са улице” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.
pdf [3 MB]
Оставите коментар