Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Транскрипт говора Наташе Даниловић на 37. Београдском Ignite-у “Укључи се бр. 4” (25. октобар 2016., Impact Hub, Београд)

Моје име је Наташа, ја сам вечити волонтер и оптимиста.

Како је све почело?

Ја сам 2014. године провела годину дана у Америци на студијама и била сам одушевљена многим стварима. Осим чињенице да тамо све функционише и у пракси, а не само у теорији, одушевило ме је и то што је тамо све доступно свима. Свака врста културног, едукативног, било каквог садржаја доступна је свим људима, без обзира на веру, боју коже, висину итд. И ја сам – оптимиста какав јесам – решила да ћу то да применим и у Србији.

То је ишло мало теже, али сам одлучила да, кад се вратим у Србију, желим да започнем нешто сама. Основала сам клуб “Компас”, који сада постоји као део “Србије у покрету”. Убедила сам своје другаре да ме прате и да ми заиста можемо нешто да променимо у својој заједници. И тако смо почели.

На почетку је највећи проблем био како да одлучимо чиме ћемо се бавити. Свако је причао своју причу: шта њега боли, која су његова искуства… Већ на првом састанку смо чули причу једне од наших другарица која има брата који не види и не чује. Она је испричала причу о другару свог брата, дечаку који има сметње у развоју: дечак је једне вечери отишао са мамом у позориште и, заправо, веома добро је реаговао – исказивао је своје одушевљење, пратио је представу… Међутим људима у публици се то баш и није свидело. Усред представе су одлучили да га избаце, да прекину цео чин и наставе без њега.

Као вечити борац за људска права и као неко ко много воли позориште, нисам могла да се помирим с тим да једно дете не може да присуствује представи. И шта смо урадили? Решили смо да, ако већ не можемо да натерамо позориште да прими ту децу – одведемо позориште код њих.

Обратили смо се удружењу “Живимо заједно” које окупља младе људе са сметњама у развоју и одлучили да њих ставимо под рефлекторе – да они постану актери једне позоришне представе. Почеле су припреме. Имали смо два тима: један тим је сваке недеље држао радионице са тим младим људима, слушао њихове песме, поезију, музику, оно што су заиста пуног срца делили са нама; други тим је имао задатак да пронађе простор и омогући извођење представе.

Пошто бисмо тешко могли да стигнемо у неко београдско позориште, определили смо се за мало приватнију варијанту. Пронашли смо један предиван кафић у Земуну који нам је уступио свој простор (…), а једини услов који смо морали да испунимо био је да доведемо публику. Наравно, публике никад не фали, тако да је то био један од лакших задатака.

У међувремену смо радили на томе да тај перформанс заиста буде за памћење. (…)  После недеља и недеља проби, дошао је и тај дан и сви смо били јако срећни. Постојала је једна зачкољица: наша публика је знала да ће се нешто десити, али није знала ко ће тачно наступити. Наши другари из “Живимо заједно” су се појавили као изненађење, што је направило још већи ефекат и било веома емотивно за све њих.

Осим што ће показати оно што знају и умеју, желели смо да се заиста упознају са свим тим људима у публици. Тако смо на почетку само ћаскали (…), причали смо о томе ко шта воли да ради и верујте – то је било сасвим довољно за почетну комуникацију, и за посетиоце и за људе из “Живимо заједно”. (…) Перформанс је касније изведен, а на крају смо сви певали и плесали, више се није знало ко су глумци, а ко публика. Могу рећи да је тридесетак људи, који до тада нису имали контакта са особама са сметњама у развоју, стекло нове пријатеље и пожелело да нам се придружи и ради сличне ствари.

То је био и тренутак у коме смо схватили да можемо нешто да урадимо и без буџета и великих канцеларија, да нам не треба не знам какво финансирање, да је довољно да се само удружимо и да направимо неки садржај.

Годину дана касније, волонтери “Компаса” и даље сваког четвртка иду у “Живимо заједно”. И даље се сви дружимо, полазника на радионици има све више, наш тим сад броји преко 20 чланова, а почели смо са једним и по чланом. То је за нас мотив да наставимо и да подстакнемо и друге да учине исто, јер можемо и без подршке и финансија, довољно је само да посветимо време једни другима.

***

37. Београдски Ignite под насловом “Укључи се бр. 4”, посвећен социјалном укључивању, одржан је у уторак, 25. октобра 2016. године, у београдском Impact Hub-у. Тим за социјално укључивање и смањење сиромаштва Владе Републике Србије и Удружење грађана „Србија у покрету“ су организацијом овог догађаја, већ четврту годину заредом, традиционално обележили Међународни дан борбе против сиромаштва и охрабрили учеснике и посетиоце да постану борци за инклузивно друштво.

Посетиоци Београдског Ignite-а су имали прилику да чују личне приче презентера и презентерки о томе како својим свакодневним залагањем граде друштво једнакости за све, и добију одговоре на питања: има ли живота после одслужене затворске казне; како до медаље на параолимпијским играма; које су мале тајне активног старења; како се мења слика о младим Ромима и Ромкињама кроз ритам и реч; ко су жене које помажу мигрантима; како изгледа свакодневица младе глуве особе; како млади у акцији мењају друштво; како постићи предузетнички успех…

Наташа Даниловић је чланица УГ „Србија у покрету“ и Црвеног крста Звездара. Оно што ради сматра важним јер доприноси грађењу односа у заједници и мотивише људе да се организују и почну сами да решавају проблеме који им сметају. Наташа је вечити оптимиста који, како каже, у слободно време ради и зарађује да би могао да волонтира током радне недеље. Њен највећи изазов био је живот и рад у Америци, а успех оснивање и вођење клуба КОМПАС. Наташа је на Ignite донела причу о клубу КОМПАС и раду са младима са сметњама у развоју из дома „Живимо заједно“ и са децом из Сигурне куће.