Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Пише: Јелена Милошевић (Блог о социјалном укључивању)

Ако би требало да бирам између спољашње и унутрашње лепоте, гласам за ову другу. Ипак, будимо искрени, сви волимо да видимо сређену и уредну особу, као и да сами тако изгледамо.

Особе са инвалидитетом заслужују, исто колико и други, да изгледају лепо и да се због свог изгледа осећају задовољно. Међутим, живот особа са инвалидитетом се, генерално, састоји из свакодневних мањих или већих битака, а одлазак у продавнице, фризерске и козметичке салоне, као и тражење модерне и практичне гардеробе само је једно од бројних бојних поља.

О баријерама када је куповина у питању сам већ писала у тексту објављеном у оквиру Блога о социјалном укључивању, под називом Куповина – уживање или немогућа мисија. Жао ми је што се у нашој земљи  ситуација по том питању у међувремену није променила. За све нас чије тело не спада у стандардно и даље није једноставно пронаћи гардеробу која сасвим одговара, као и неког ко би одређени одевни предмет преправио у складу са нашим мерама и положајем тела.

Лично већ годинама не успевам  да пронађем ни обућара који би ми направио ципеле по мери и укусу. Многе обућаре у Београду сам контактирала и сви су ме одбили. Неколицина ми је љубазно предложила да се обратим колегама који се баве ортопедским ципелама, иако ја сваки пут јасно и гласно нагласим да мени не треба ортопедска, већ ципела рађена према мојим стопалима која су деформисана. Желим да буде не само удобна, већ и да ми се допада.

Предрасуде према особама са инвалидитетом су неизоставне и када је у питању свет моде и козметике. Има оних којима није јасно откуд особама са инвалидитетом жеља за шминкањем, тетоважом или пирсингом нити зашто, рецимо, носе ципеле са штиклама или мини сукње.

Временом научите да не „скачете” на сваки коментар, али никада се до краја на њих не навикнете. Не треба се навикавати ни на изјаве попут: „У колицима је, а толики новац троши на гардеробу/ципеле“, „Баш њој/њему треба затезање бора“, „Како је дивно што долазиш на депилацију и водиш рачуна о себи“, или чак: „Што јој/му стално облачиш тамне боје?“ упућене мајци одрасле особе са инвалидитетом сасвим способне да сама одабере шта ће обући.

Некима изглед значи мање, некима више. Има оних којима је значајно за самопоуздање да носе упадљиву одећу, необичну боју косе или јаку шминку, док неки више воле да се истакну на други начин. Као и код свих људи, тако се и код особа са инвалидитетом то током година мења, у зависности од расположења, посла којим се баве и безброј других животних околности. Разлика је у томе што особе са инвалидитетом, да би спровеле у дело било коју своју идеју, па и ону која се тиче изгледа, морају мало више да се потруде.

Најпре треба да пронађу приступачан фризерски и козметички салон у који уопште могу да уђу и у којем могу да се крећу. Затим је битно да у салонима столица или сто не буду превише високи или ниски да би особа могла да се пребаци са својих инвалидских колица ради жељеног третмана. Не, овде не мислим на физикалну терапију или медицинске третмане, већ на фарбање, шатирање, депилацију, анти-целулит масажу, негу коже, педикир, маникир и све оно што овакви салони иначе нуде својим клијентима.

Осим „висинских“ баријера, треба савладати и менталне. Другим речима, пожељно је да особље буде сензибилисано за рад са особама са инвалидитетом. За ово не постоји посебан рецепт нити специјална обука. Уз отвореност и стрпљење, понекад је само потребно бити креативан. Уколико неко од нас не може због инвалидитета да подигне руку или ногу, сагне главу или се намести онако како то чини већина, потребно је само саслушати муштерију да објасни шта и како може. С друге стране, има и оних којима је можда згодније да неко дође и третман обави у кућним условима.

Ортопедска помагала, као неизоставни део наших живота, такође могу да се претворе у модни детаљ. Сада се већ увелико производе инвалидска колица са популарним јунацима из цртаћа, шареним, светлећим точковима, а понекад их и поверавамо својим пријатељима уметницима да нам осликају штаке или сами додајемо детаље, попут разнобојних марама на место где су инвалидска колица из неког разлога оштећена.

Јесмо исти у својим потребама, али смо ускраћени када је реч о избору. Често смо принуђени да прихватимо скупље услуге зато што у салоне где је иста услуга повољнија не можемо да уђемо због степеница, малог лифта или су нам далеко од куће.

Свакодневица особа са инвалидитетом је, генерално, изузетно скупа. Научили смо да много тога решавамо одрицањем. Понекад је то лакше, понекад једино могуће, али никако не сме бити трајно решење. Као и сви остали и ми имамо жеље и афинитете. Живот нас учи да стално проналазимо решења, али не смемо га провести гушећи их. Некада успемо, некада не. Често се и уморимо од силних покушаја, али знамо сви да их нико уместо нас неће испунити.

——-

Текст „Може ли свет козметике да буде инклузиван?” изворно је објављен на Блогу о социјалном укључивању. Остале блогове Јелене Милошевић можете прочитати овде.

Уколико желите да прочитате и текстове других аутора/ки Блога о социјалном укључивању, кликните на линк.