Влада Републике Србије
Пише: Реља Дерета (Блог о социјалном укључивању)
Отприлике првих 6-7 година живота наше драге биглице Сузи нисам скупљао њен измет за њом. Сећам се да сам имао неки неодређен осећај да то можда није ок, али све то време ништа нисам урадио по том питању. Онда је једног дана, као и хиљаду пута до сада, уз дрво испред неког кафића Сузи обавила своју грађанску дужност – и све би се завршило као пре да малтене истог тренутка из кафића није излетела жена са салветом и врло одлучним изразом лица: ,,Сад ћеш то да покупиш.”
Од тада па надаље сам скупљао све што је Сузи остављаљала за собом. Оно што ми је јак утисак је да је првобитна мотивација била интензиван осећај срамоте, која је у неком тренутку прерасла у крајње јасну мотивацију да ,,то тако треба”. Заправо, то толико треба да би ме било срамота да то не урадим – иако би ме, не тако давно, било помало (али очигледно недовољно) срамота што то нисам радио.
Враћао сам се у мислима овом случају у последњих месец дана доста, услед догађања око нас. Имали смо прилику да видимо невероватну количину мотивације код великог броја људи који су желели нешто да ураде у ванредној ситуацији поплава – поклањање ствари, организовање хуманитарних акција, физички рад на терену, покретање сајтова и других сервиса за помоћ како угроженима тако и волонтерима, организовање смештаја за погођене поплавама…
Кад кажем да је мотивација невероватна, не шалим се. Не знам колико нас је заиста искрено веровало да се оволико људи може покренути, организовати и све ово постићи за свега пар дана.
Једна од ствари која ми је оставила посебан утисак је лајна на твитеру и фејсу. Првих пар дана, кад год бих се укључио, мислим да нисам видео ни један једини твит или статус који се није тицао поплава. Људи су тражили и пружали помоћ, а они који нису радили ни једно ни друго су осећали важност ситуације и нису качили небитне ,,Никада нећете погодити шта је иза ових врата” линкове и слично. Заиста, имам утисак да смо се у тих пар дана отприлике сви колективно договорили ,,Ово је сада битно, и усмерићемо у то колико год можемо пажње, енергије, времена и ресурса.” Макар на тих пар дана није било важно ко је закаснио на аутобус или ко је пио синоћ какав коктел, било је важно помоћи онима у невољи.
Затим је временом мотивација, кажу, природно опала.
Чекај, чекај, чекај. Деси се готово моментално, масивно, неочекивано покретање и самоорганизовање људи услед (не)природне катастрофе, и након тога је природно да мотивација опадне, и то је то?
Не кажем да људи не размишљају пуно о томе, само мислим да ако постоји толико латентне енергије и жеље за радом и помагањем, мислим да би требало да постоји више идеја и разговора у јавности како да се та мотивација и енергија усмере. Овде не говорим само о данима након поплаве – апсолутно је неопходно и похвално што се организују различите акције и иницијативе за дугорочнију помоћ угроженима – већ о дугорочном мењању наших навика.
Да појасним на примеру псећег измета (Након оваквих реченица се осећам као прави академски грађанин). Након што ме је звекнула срамота, од тог дана па надаље сам, као што рекох, скупљао све за својим кучетом (Чак сам почео да са негодовањем гледам људе који то нису радили, иако сам више година и сам припадао истој ,,групи”, али то је посебна прича). Дакле, након једног непријатног догађаја који је трајао укупно 20 секунди, наредних 7-8 година, колико је још Сузи поживела, у једном аспекту свог живота сам се понашао другачије него пре.
Е сад, ту је ситуација доста јасна: постоји проблем испред тебе (псећи измет), појављује се у крајње предвидиво време (док шеташ куче), имаш различите, лако доступне могућности да решиш проблем (марамице, салвете, кесе), сама процедура траје кратко, и када то урадиш, знаш да је посао завршен. И да, ти који шеташ свог пса си свестан да си највише одговоран за њега. Дакле, један такорећи комплетан систем у којем је само фалио онај довољно јак окидач за мотивацију да се деси дугорочна промена.
Не желим да звучи као да овим примером банализујем питање мотивације. Знам да је живот је наравно генерално далеко комплекснији од тог примера (мада често некако скупљамо туђи измет, не?). Ипак, мени је сада невероватно да сам све те године успео да не променим то понашање, и вероватно бих тако наставио, све док ми насумична особа на улици није рекла да то није у реду. Знам да имам још многих таквих облика понашања, као и вероватно свако од нас (част просветљеним изузецима), којима можда само треба неки окидач.
Мислим да се испод свих тих комплексних ситуација често крију неки јасни елементи, околности, услови и све друго што предвидиво утиче на нас – а ако ми можемо да утичемо на многе од тих околности, онда их можемо променити тако да оне повратно што боље утичу на нас и нашу мотивацију. Малим променама улазимо у навику да мењамо ствари, и онда стижемо и до већих промена.
Зато имам две молбе за сваког ко ово чита:
1) Шаљите своје приче о вашој мотивацији током поплава – шта вас је конкретно мотивисало, како се она развијала у наредним данима и недељама и где се налазите сада. Ја ћу своју мотивацију детаљно описати у наредном тексту. Волео бих да видим како сте доживели последњих месец дана, да ли и колико је било жеље да се помогне, колико беса, срамоте, адреналина, туге… колико год је могуће искрено.
2) Ко год се бавио на било који начин мотивацијом и променама (посебно у контексту активизма и мењања понашања), пошаљите ми молим вас добре текстове, литературу итд. Посебно је добро ако имате примере где је велики број људи променио неку навику. Да, гугловао сам већ, али мало шта је добро као добра препорука. Не желим овде да измишљам топлу воду, већ да видим шта су паметни људи који се баве тиме годинама урадили по том питању.
(…)
pdf [3 MB]
Оставите коментар