Влада Републике Србије
Пише: Реља Дерета (Блог о социјалном укључивању)
– Добар дан, ево ми донели лопате!
– Ма имамо превише лопата сад, не треба нам!
– Али рекли су нам да овде хитно требају лопате!
– Ко вам је рекао?
– Па, на твитеру је неки лик написао АЈМО ХИТНО ЛОПАТЕ НА МАКИШ РТ РТ РТ
– Ко је рекао где шта?
– Нема везе… шта ћемо бре сад са ових 15 лопата… добро, како можемо још да помогнемо?
– Нема где сад да помогнете, имамо људе, лопате, све…
– Сигурно? Мислим, свих ових двеста људи седи овде и не ради ништа.
– А па зато што смо напунили вреће са песком, сад чекамо камионе да их носе даље.
– Дакле фале камиони?
– Фале камиони.
– Ок, одакле треба да стигну камиони?
– Из Београдвода.
– Где је то?
– 300 метара одавде.
– Само 300 метара!? Ок, јесте их звали?
– Па , јесмо пре неког времена…
– Па кад стижу камиони?
– Па оно, требало би… у неком тренутку…
– Ок, можете то да проверите, да их позовете?
– Не, немамо њихов телефон.
– Па како сте их звали?
– Шаљемо неког колима да им јави шта нам треба.
– А да ја одем да видим кад ће камиони?
– Е добра идеја!
Београдводе, 3 минута касније.
– Добар дан, ми смо са Макиша, хоћете слати камионе?
– А јел вам требају камиони?
– Па зар вам нису звали из… нема везе, можете одмах да пошаљете што више камиона до Макиша, да носе вреће са песком тамо где су потребне?
– Ево сад ћемо 3 да пошаљемо одма’
– Супер… Е, него, могу да узмем Ваш број телефона?
Макиш.
– Ево стижу 3 камиона. Такође, ево број телефона човека из Београдвода. Кад требају камиони, вреће, било шта, зовите га да вам пошаље.
– Браво сине, баш си акцион!
Каква бре акционост и сналажљивост, па ово је апсолутно елементарно здраворазумно понашање: Имаш две кључне локације које морају несметано да комуницирају и функционишу да би снадбевале цео град преко потребним врећама са песком за прављење бедема. Зар није нормално да по једна особа са сваке од локација приликом првог контакта размене бројеве телефона и зову чим нешто треба, уместо да користе систем спорији од голубова писмоноша?
Можда се заправо не треба нервирати и прозивати те људе. Лако је бити паметан ,,са стране”, када ниси усред свог тог хаоса. Између осталог, поред наведене ситуације где сам направио нешто добро, и сам сам имао више него довољно тренутака током поплава где ми је мозак исто тако заказао као и људима којима сам непланирано помогао.
У сваком случају, док сам ишао са Макиша даље, покушавао сам да не размишљам превише о овој епизоди, јер сам осећао да би ми вероватно главна рекација на то била снажан пад мотивације. Јер, ако је на толико битном месту присутан такав пример дезорганизације, како ли је тек другде на терену? Колико волонтера управо сада негде долази, бива одбијено, седи беспосплено или на други начин залудно троши своју енергију јер неко није записао туђи број телефона?
—
Оно што највише памтим ноћ пре, тог петка вечери, нису саме вести, па ни друштвене мреже, у којима се увелико брујало о одласку у Шабац, већ атмосфера на милонги – танго плесној вечери. Онај мали број људи који је дошао је већином донео са собом забринутост и жељу да нешто уради – Желимо да помогнемо, али како? Шта радити? Коме се обратити? Већ је хиљаде, превише људи отишло за Шабац, шта са свима осталима?
Та енергија забринутих људи је оно што је мени био сигнал да је ситуација заиста озбиљна и да се треба ангажовати. С друге стране, ту ми се умешао и осећај да постоји неко Очекивање од мене да се ангажујем – и од стране других људи (“Види га младо мушко, како већ ниси у Шапцу са лопатом?”‘), и од моје личне перцепције себе као “активисте”‘, шта год то значило. Отприлике, ако се сада одмах нешто не уради, то је Срамота. И ок, желим да помогнем, али ме је нешто нервирало код тог очекивања и није ми давало мира.
Требало је да послушам тај сигнал и мало више размислим о свему. Међутим, то вече када сам се вратио кући сам направио грешку коју сам у наредним данима више пута поновио, а то је да сам се залетео да помогнем без да сам заиста размислио како је најбоље да то урадим. Или, на дубљем нивоу, реаговао сам импулсивно, без осећаја која је то реална ситуација испред и шири контекст око мене.
Конкретно, направио сам импровизовани блог где сам кренуо да качим корисне линкове и информације у вези са поплавама. Наравно, који сат касније сам се суочио се са реалношћу шта значи када једна особа покушава да прати СВЕ што се дешава на терену/интернету – натрпан сајт који манично и неуспешно покушавам да апдејтујем свежим информацијама из минута у минут. У сваком случају, убрзо се појавио и сајт поплаве.рс , стручнија, искуснија и бројнија екипа која је озбиљно приступила овом задатку.
Након те скоро непроспаване ноћи, ујутру опет нисам сео да размислим шта да радим већ сам преко твитера тражио како да помогнем док нисам нашао тај твит који ме је одвео до Макиша, где сам пуком игром случаја испао макар на кратко користан. После Макиша сам заједно са још пар људи замало погинуо код Бранковог моста, опет због једног најблаже речено неогодоворног координатора.
У сваком случају, био сам крајње срећан када ми се јавио Лука из Културног центра REX којем сам претходно писао са идејом да помогнем. У Rexu су радили на прикупљању и дистрибуцији помоћи, сакупљању информација, повезивању… Сада ћу можда бити заиста користан.
(…)
pdf [3 MB]
Оставите коментар