Влада Републике Србије
Пише: Сњежана Јолић (Блог о социјалном укључивању)
Током боравка у Ослу на конференцији о одраслима са Osteogenesis Imperfecta (болест крхких костију) – где сам ишла на позив Европске федерације организација особа са ОИ – а на којој су учествовали медицински стручњаци и људи са ОИ, и то из целог света, научила сам много. Сазнала сам о самој себи ствари које ми у Србији није нико никада рекао. Како особе са ОИ често умиру веома младе због респираторних проблема, морам признати да ме је највише обрадовала информација да жене које су у мојој или сличној ситуацији живе у просеку око 73 године. Еј, мало ли је! Лепа старост. Мораћу онда добро да искористим још ових тридесет и кусур. Да напишем бар једну књигу коју ће неко и објавити. Признајем, жеља ми је да ме на улици препознају као познату списатељицу. Можда отворим и неку пекару. Шта ћу, волим и да кувам и месим. Надам се да ћу још да пропутујем бар пола света. Да волим, помажем, ширим оптимизам и научим људе да воле сами себе и друге.
Поред свих сјајних људи које сам упознала у Ослу, надала сам се да ћу негде у углу међу нама видети и моју велику инспирацију и хероину Стелу Јанг која је, нажалост, умрла већ пре готово годину дана. Имала је тада само 32 године. На успону своје каријере коју је градила са огромном дозом оптимизма и хумора. Жао ми је што сам за њу чула можда годину или две пре њене смрти. Жао ми је што нисам имала прилику да је упознам лично. Тражила сам некако начин да ступимо у контакт, али је већ било касно.
Стела је – баш као и ја – имала ову дијагнозу, али је – баш као и ја – носила то као нешто са чим се једноставно живи и што је само један од сегмената њене личности, која је била пребогата добрим особинама. Била је списатељица, новинарка и комичарка. Можда један од најпознатијих њених говора је онај у којем на себи својствен начин говори да људи са хендикепом не треба да буду утеха другима што и они нису у њиховој позицији, и да не треба да нас гледају као виша бића са друге планете, јер се изграђујемо и живимо потпуно нормалне животе, баш као и други. Стела је мени ипак била инспирација. Инспирација у смислу да сам знала да нисам сама у свом погледу на себе и на свет који ме окружује.
Написала је и ”Писмо осамдесетогодишњој Стели Јанг” у којем брутално искрено пише о себи, свом животу, својим жељама и надањима. О томе како сигурно већ има ”лебдећу столицу”, мислећи на нека ултрамодерна футуристичка инвалидска колица. У истом писму Стела каже: ”Ја нисам погрешна за свет у коме живим. Него свет у коме живим још увек није прави за мене.”. Ох, како је ово истинито и очигледно, али мало ко то види.
(…)
Текст “Моја пријатељица, Стела Јанг” Сњежане Јолић у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.
pdf [3 MB]
Оставите коментар