Моје школовање (2. део) : Инклузија

Пише: Стефан Лазаревић за ИЗИ ВеликиМали (Блог о социјалном укључивању)

Кликните да прочитате први део блога о Стефановом школовању.

Пре почетка школске године, моји родитељи и педагошкиња из основне школе имали су састанак у Другој економској школи, да би упознали запослене са мојим начином учења и потребним прилагођавањима. Били су ту и директор школе, две педагошкиње и психолошкиња и неке просветне саветнице.

Сутрадан смо имали још један састанак јер је директор изразио жељу да родитељи доведу и мене да ме упознају. На састанку су били исти људи као и претходног дана, само што нам се овога пута придружио и професор физичког. Када сам их видео, ја сам директору рекао да личи на једног познатог хармоникаша, а професору физичког на омиљеног писца. Њима је то било симпатично и мало су се насмејали. Директор ми је на то казао да је и он музичар, али и фудбалски судија, а професор ми је рекао да је он рођак тог писца. Иначе, разредни је требао да ми буде професор грађанског, али је директор после овог састанка донео одлуку да ми разредни старешина буде педагог и наставница грађанског васпитања, јер је знао да она има искуства са особама које имају тешкоћа.

Радовао сам се поласку у средњу школу, али ми је тешко било када сам сазнао да нико познат из моје основне није уписао Другу економску школу, па нисам имао никог да ме бар мало бодри, храбри, говори да ће све бити у реду, и са ким бих поделио своје проблеме. Чуо сам и да се деца из мог новог разреда нису никада сретала са особама са тешкоћама, па сам се много бринуо како ће се они снаћи и како ћу се ја снаћи са њима.

Сећам се и првог дана у средњој школи. Имали смо час грађанског васпитања и разредна нас је све питала зашто смо уписали Другу економску школу, и образовни профил пословни администратор. Ја сам рекао да желим да будем новинар, и рекли су ми после да сам се тог дана издвојио, јер сам био скоро једини који је знао чиме жели да се бави у будућности. Наредног часа, без мог присуства, разредна је разговарала са децом, и објаснила им неке ствари о аутизму и упознала их је са неким мојим специфичностима. Ово је било потребно да се они не би изненадили, ако се будем узнемирио, а њима не буде било јасно због чега. Да им она није на то указала, вероватно би се питали због чега се тако понашам. Чуо сам да су на том часу неки другови рекли да сматрају да не би требало да идем са њима у одељење, већ у специјалну школу.

Једна ситуација се десила када сам пожелео да купим палачинке у школској кухињи и када сам се узнемирио што је неким мојим друговима и другарицама било веома чудно. Проблем је настао зато што сам ја желео да палачинке купим преко реда, јер сам се бојао да ћу закаснити на час. Продавац ми је рекао да морам да сачекам ред, на шта сам ја бурно реаговао и почео да вичем. Другарица из одељења ми је добацила “Ћути”, због чега сам се још више наљутио. Пренео сам разредној шта се догодило, и успут напоменуо да хоћу да напустим одељење, јер сам се јако увредио због реакције моје другарице. Разредна је ипак успела да ме смири.

Неколико дана касније су мама и разредна разговарале о томе како да ми се помогне у односу са вршњацима, и договориле су се да на један час дође Милена Јеротијевић, психолог, која ме је познавала од малих ногу. Другови су и за њу имали много питања, што о аутизму, што о мени лично, а све са циљем, како да ме боље разумеју. Разредна и ја смо отишли у другу учионицу, јер су се они прибојавали да ме не повреди неко питање и коментар.

Такође, и ситуација са наставницима је била слична, јер су мама и разредна, што са њима, што међусобно, имале безброј разговора, са циљем како да ми се пружи подршка у учењу. Ипак, неки наставници су показали више спремности да ми помогну и донекле се прилагоде, а неки мање.

Тада су се појавили и предмети и наставници које нисам волео. Нисам волео професоре који нису умели или нису хтели да ми објасне задатке које сам радио на контролнима. Такође, нисам волео оне наставнике који нису били добри према другој деци из разреда.

Волео сам да идем на часове код професора физичког, затим на српски и математику, зато што су и наставнице које су ми предавале биле изузетно љубазне према мени, а исти је случај и са наставницима физичког. Са наставником физичког сам током ове четири године школовања постао пријатељ. Још увек смо у контакту, и то тако што ме је он укључио у тренинге са другим младим људима.

Један од предмета који ми је био тежак је Пословно административна обука. Већ на самом почетку, добили смо задатак да оснујемо виртуелно предузеће. Ја сам се понадао да ћемо можда основати неко предузеће које се бави издавањем музичких ЦД-ова, и сигурно би ми било лакше да учим кад би се то остварило, али до тога није дошло зато што су другови из одељења желели да оснују предузеће које се бави трговином парфемима што мене уопште није интересовало. Између осталог, и због тога нисам волео да учим овај предмет.

Једном приликом, када ми није било јасно шта и на који начин треба да урадим, тражио сам помоћ другова, а онда и од наставнице. Она је тада предложила да организујемо састанак са мојом мамом и разредном, како бисмо се договорили на који начин би најбоље могло да ми се помогне и прилагоди настава. На том састанку добио сам неке задатке које смо после мама и ја провежбали код куће.

Неколико часова касније опет се догодила једна непријатност. Наставница нас је распоредила у службе и ја сам био са неким ученицима који нису баш имали посебну жељу да ми помогну. Једна другарица је ипак урадила задатак уместо мене и хтела да ме потпише, али наставница то није дозволила. Ја сам и сам желео да урадим задатак, али ми је требала помоћ коју нисам добио. Много сам се због тога узнемирио и желео сам да одем код разредне да јој се пожалим и да ми она помогне да се некако смирим. Разредна тада није била у школи, а ја нисам знао више шта да радим, па сам се чак и расплакао на следећем часу. Наставница код које смо имали овај час ме је смиривала, баш као и другови из одељења, говорећи ми да ће све бити у реду. Због ове ситуације, данима сам био нервозан и било ми је много тешко.

Имао сам још један састанак са наставницом и са разредном, па ми је после било мало лакше када су ми оне објасниле како треба да радим, али свеједно, овај предмет ми је био тежак.

Канцеларијско пословање, иако смо учили сличне ствари као и на Пословно административној обуци сам волео, зато што је наставница била добра, слала нам је мејлом материјал за учење, умела је и да ме охрабри када се узнемирим, чак је са мном понекад причала о темама које су ми биле занимљиве, а нису биле у вези са градивом. Лепо сам се уклопио на њеним часовима и она ме је стално похваљивала јер сам био активан.

Наставница спољно трговинског пословања је важила за веома строгу. Ипак, заједно смо неколико пута били код разредне да се договоримо о начину рада, а све са циљем како да научим задато градиво. И сада, кад год се сретнемо, срдачно се поздравимо и лепо попричамо.

Наставник руског је био изузетно фин човек према мени и увек се трудио да ми помогне у учењу и да ме похвали кад сам нешто добро урадио и да ме охрабри да наставим да учим.

Са наставницом економије сам се током све четири године школовања одлично разумео. Она је умела да ме охрабри кад се узнемирим, давала ми је једноставне задатке, прилагођавала градиво за учење, а осим тога ми је помагала на матурском испиту из стручних предмета и на томе сам јој захвалан.

У четвртој години сам добио неколико сјајних наставника, који су ми улепшали школовање. Свако од њих ми је био интересантан на свој начин, па ми је то дало додатни подстрек да заволим школу.

(…)

Текст “Моје школовање (2. део)” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.