Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Пише: Радмила Урошевић (Блог о социјалном укључивању)

Култура данашњег доба коју карактерише развој технологије и дигиталне индустрије трећег миленијума промовише концепт индивидуалности и снаге појединца као независног бића.

Оно што у  таквој реалности не треба да заборавимо јесте да су породица и породични односи увек важни, а да су данас можда и важнији него икад. Породица је централна друштвена вредност пре свега, јер је човек доминантно друштвено биће и као такво, поред својих индивидуалних капацитета, потребно је да паралелно развија и односе са другима.

Породица је сигуран амбијент који нам обезбеђује најважније елементе личног развоја. У интеракцији са својим најближима, градимо личну снагу, сагледавамо животне филозофије, и учимо систем вредности. Сви ови аспекти представљају темеље нашег живота и личности.

У тренуцима када доспемо у неку кризу, сусретнемо се са проблемима, или пролазимо кроз тежак животни период – породица нам је посебно важна као упориште и извор безусловне подршке.

Иако се о породици много говори, њена објективна моћ је потцењена и у сенци материјалних вредности које промовише потрошачка цивилизација. Многи међу нама имају тенденцију да се пре свега одлучују да савет потраже од терапеута, него да чују оно што би им њихове мајке, баке или очеви рекли из личног животног искуства.

У брисаном простору између моћи и немоћи породице који је наступио као процес промене социолошког схватања улоге и места породице у модерном друштву, очекивали бисмо да држава понуди опције и интервенише са јасно дефинисаним националним циљевима у вези са породицом, које прате доступни квалитетни програми оснаживања породица у целини и свих њених чланова појединачно.

Зашто је породица још важнија у савременом добу него што је била у претходним?

Породица је увек важна. Живот савременог човека је препун изазова, несигурности на свим плановима, општа борба за преживљавање и опстанак. Темпо живота није природан, нити хуман, а ми обично сматрамо да је нужан и да то тако мора. Плаћамо најскупљу цену која постоји, а то је хроничан недостатак времена, теснац који осујећује нашу слободу, отупљује наше потребе, емоције и осећај за себе и друге. Постајемо таоци невидљивог робовласника који контролише наше време у коме је све мање простора за дружење, пријатеље, породицу и личне изборе – јер смо сви у неким кредитима и позајмицама, постајемо робови театра асурда у којем активно учествујемо. Потрошачко друштво је искључиво материјалне вредности ставило у први план. То су „ђавоља посла” када говоримо о појединцу, породици и правим социјалним вредностима које подразумевају постојање солидарности, узајамности, разумевање и подршку међу појединцима, лични и развој породичних циљева, што све заједно чини темеље сваког стабилног друштва.

Да ли је породица данас у кризи?

Јесте, зато што један од апсурда нашег времена има следеће аргументе. У разговору са људима који су усамљени, депресивни, отуђени, када их питам да ли се друже са пријатељима и члановима породице, често одговарају да немају времена за то, као и да не желе да их оптерећују својим проблемима. Тренд код остарелих родитеља када је у питању разговор и размена састоји се у томе да они „штеде“ своју децу која имају „своје проблеме”, а та иста деца која „не знају где ударају“ од борбе за егзистенцију кажу да нема потребе да о својим проблемима разговарају са својим остарелим родитељима „кад ионако не могу да им помогну“.

У савременом свету „рачунају“ се само материјални проблеми и због тога све више живимо као машине, без емоција, удаљавамо се једни од других и тако се самоповређујемо лишавајући се најдрагоценије подршке породице. Пријатељи и породица су место подршке, помоћи и искрене размене емоција, радости, туге, проблема. Заборављамо да су наше породице наше тврђаве, посебно у кризним временима као што је управо ово данашње. У крајњој линији, ако смо максимално успешни и немамо финансијских проблема, радост није радост ако немамо са ким да је поделимо. И ту увек треба да буде породица, партнер, деца, пријатељи.

Шта добри породични односи гарантују?

Родитељи треба да знају шта се дешава њиховој деци, а одрасла деца – како живе њихови родитељи. Браћа и сестре такође. Лековитост љубави, речи, пажње одавно је доказана. Осећај да нисмо сами, да имамо неког ко ће нас подржати, посаветовати, ко ће се обрадовати нашем позиву или доласку – вредност је за себе. Често чујем реченицу: „Мислио сам да има времена за посету родитељима, разговор, само да завршим гомилу обавеза… А сада када више нису живи, жао ми је и схватио сам да никад нема довољно времена за дружење и размену емоција са родитељима, бакама, браћом, сестрама…“. Због тога на својим радионицама и едукацијама често понављам – нема репризе. Сећање на наше најближе и култура сећања сваке породице посебно је важна, јер она значи интегритет и идентитет сваког од нас. И траје док смо живи. Морамо чувати наше породице и јачати породичне односе кроз редовна окупљања, мале свечаности, догађаје, дружења. За то морамо да пронађемо времена. Још нешто – треба да знамо да су подједнако важни сви чланови породице, све генерације, од најмлађих до најстаријих.

Како превазићи проблеме у  породичним односима?

Дешава се да се породични односи наруше због баналних неспоразума, непознавања прилика и ситуација. Увек треба настојати исправити несугласице и неслагања. Дешава се да се читаве генерације у породицама не познају због сукоба њихових старијих чланова, што они наслеђују здраво за готово. Увек треба пружити руку и прилику да се ствари поправе, да своје животе обогатимо упознавањем са сродницима за које нисмо чак ни знали. Никад не знамо да ћемо накнадним спознајама увидети и сопствене пропусте. Празници и породични догађаји су добра прилика за то, али и обичан телефонски разговор или позив на кафу.

Породичне односе треба неговати, одржавати, гледати на њих са посебном одговорношћу. У време ковида, посебно су осујећена породична окупљања. Али, изговоре за отуђење неретко имамо и без пандемије.

Ако нема повода за тако нешто – свадба, рођење, дипломирање, селидба – онда га треба осмислити. Познајем одрасле особе које су у зрелом добу упознале брата или сестру. Њиховој радости није било краја. Многи сродници су се повезали преко друштвених мрежа или пословних активности на стручним скуповима, што је сјајно али и прилично тужно.

Пријатеље бирамо, а породицу добијамо рођењем. Често чујемо да је некоме пријатељ као брат, па често и ближи од њега. То јесте велика истина. Ми ни себе саме нисмо изабрали, много тога бисмо променили на себи. Ни рођену децу не бирамо. Кажемо да пријатеље и кумове бар можемо да изаберемо, али и ту понекад оманемо, разочарамо се. За нашу емоционалну и социјалну интелигенцију је важно да знамо да нико није савршен нити безгрешан, да највећа очекивања треба да гајимо од себе самих. Али, када говоримо о пријатељима, породици, браћи и сестрама, сви они су увек наше благо или би бар тако требало да буде.

Како чувати и очувати добре породичне односе до краја нашег живота?

Током живота се сви ми мењамо. Оно што би требало да буде константа је наша одговорност према сопственом животу и према породици. Приврженост породици и њеним члановима се негује и ту је реч о апсолутној узајамности свих њених чланова. Када имамо јаку породицу задовољнији смо и сигурнији, мање се плашимо проблема и тешких људи око нас. Грешимо када судимо сопственим родитељима, јер у сваком родитељству има грешака из најбољих намера, нико није савршен. И ми негде грешимо.

Колико су и због чега важни ритуали попут недељних ручкова?

Важни су. Сиромаштво којим смо окружени не треба да буде изговор. Уосталом, храна је само повод и није суштина недељних окупљања. Важно је да размењујемо мисли и осећања, да узајамно знамо шта нам се дешава, шта нас радује и растужује. Редовност и континуитет у виђању има негујућу функцију. Када развијемо навику и потребу да се окупљамо, онда ће тај распоред бити важна одредница у нашем животу и прилика да се посаветујемо, да изговоримо оно што нас мучи, да оснажени идемо даље и видимо да је стварност мање претећа и страшна.

На који начин би било набоље да децу васпитавамо у том духу?

Деци не треба ништа издвојено објашњавати, она сама све виде и чују. Наше понашање је најбољи модел нашој деци. Ако ми бринемо о нашим родитељима, онда смо послали аутентичну и најбољу поруку и лекцију и нашој деци. Бринуће и они о нама.

Породица и појединац увек ће бити стуб здравог друштва. Човек не сме да се занемари у савременом дигиталном свету паметних технологија и достигнућа. Последњих двадесетак година, иако демографски старимо, стручњаци бележе пораст ванбрачног наталитета, али и ванбрачних партнерских веза уопште. Породица се трансформише, али не треба и не сме да изгуби своју драгоцену улогу коју има. Пристајање на живот препун страхова – за егистенцију, од емоционалног повређивања, капацитета за сопствено родитељство или планетарни суноврат, назвала бих осудом на живот без правих вредности, изазова и радости.

Човек не сме да пристане да живи без душе и духовности, да буде машина, андроид који само личи на људско биће. Када будемо потписивали сопствени живот, поред каријере и зарађених материјалних вредности, увек је потребан траг који остављамо у људским, креативним, алтруистичким и нематеријалним релацијама. И – наравно, породичним, јер смо се у породици и родили и у њој изградили своје темеље. Јака породица је заједништво али и подршка развоју нашег индивидуализма, с почетка ове приче.

——-

Текст „Моћ и немоћ породице” изворно је објављен на Блогу о социјалном укључивању. Остале блогове Радмиле Урошевић можете прочитати овде.

Уколико желите да прочитате и текстове других аутора/ки Блога о социјалном укључивању, кликните на линк.