Нека дешавања у саобраћају : Инклузија

Пише: Стефан Лазаревић (Блог о социјалном укључивању)

Веома дуго, све до четвртог разреда средње школе, скоро нигде нисам ишао сам. Понекад бих само прошетао по месту где живим, али нисам користио градски превоз, већ ме је свуда возио тата, или сам се возио аутобусима или трамвајима са мамом. Ипак, желео сам да се осамосталим, и једном сам се друговима и другарицама жалио да ме тата стално довози у школу, а ја желим да идем сам. Једна другарица ми је на то одговорила: „Па човече, што би ишао сам кад те он вози?“ Не знам да ли је то казала јер се бринула како ћу се снаћи у превозу, или зато што би и она волела да је неко вози у школу. На крају, кад сам се ипак изборио, да као и други ђаци идем у школу превозом, сви моји другови и другарице су били одушевљени и подржали ме.

Тада је дошло време да извадим БусПлус картицу. Сасвим случајно смо чули да особе са аутизмом, па чак и они који нису остварили право на туђу негу и помоћ, имају право на бесплатну вожњу градским превозом. Међутим, било је мало компликација јер смо службеници која ради у БусПлус-у у Београђанки предали извештај од специјалисте из Завода за психофизиолошке поремећаје, а она је тражила извод из здравственог картона из дома здравља. Морали смо неколико пута да идемо у њихове просторије, док коначно нисам добио своју картицу и због тога сам био јако срећан.

Међутим, у превозу има много ситуација које могу да ме узнемире. Једном сам се враћао из школе и дошао до станице аутобуса са три другарице. Пожелео сам да уђем у превоз са њима, али је проблем представљало то што је једна предложила да уђем са њом у један аутобус, а друге две у други. Прва девојка живи у истом месту где и ја, па сам одлучио да пар станица до Цветкове пијаце идем са друге две, а онда да се у другом аутобусу придружим оној првој. Међутим, кад сам стигао на почетну станицу нашег аутобуса, ње није било, тј. вероватно је већ отишла. Много сам се узнемирио због тога, и нисам знао шта да радим. Препричао сам родитељима шта се десило, а они су ми скренули пажњу да не би требало да се нервирам ако хоћу да идем сам.

Нервира ме и када дуго чекам превоз или је велика гужва. Тада имам обичај да зовем родитеље да ми помогну да смислим шта да радим, на шта обично добијем одговор да морам да чекам. Међутим, често се у тим ситуацијама успаничим јер се бринем да ћу закаснити, па шаљем SMS поруке тренеру, ако идем на тренинг, или особи са којом треба да се нађем. Ово радим јер ми треба подршка и да ми неко каже како ће све бити у реду. Некада не могу ни да спавам уочи неког састанка јер се бринем да ли ћу стићи на време.

Не свиђа ми се ни када ми аутобус побегне. Тако сам једном трчао да пређем улицу да бих ушао у аутобус који вози до моје школе где имам тренинге, али док сам ја стигао до њега, он је затворио врата и отишао. Онда сам поново прешао улицу на почетну станицу другог аутобуса, кад оно, и он је већ кретао. Уплашио сам се да нећу стићи и потрчао сам, а возач ме је једва пустио да уђем. Било ми је мало лакше што сам некако ушао, али сам и даље био узнемирен.

Проблем настаје и када треба да идем на место где пре тога никад нисам ишао сам. Једном смо имали тренинг у атлетској хали близу стадиона Црвене звезде. Тренер се понудио да се нађемо код школе и да ме он одвезе до хале. У повратку, оставио ме је на станици на којој је требало да чекам трамвај, али ја сам прешао улицу јер сам мислио да треба да се возим у супротном правцу. Професор је то видео, па се уплашио и позвао моју маму. Кад сам схватио да се возим у правцу Бањице, а не Булевара, обратио сам се једном човеку који ми је објаснио где да сиђем, и да сачекам нови трамвај. Професор ми је послао неколико SMS порука, а и моји родитељи док се нису уверили да сам се снашао.

Једном сам шетао са другарицом, па смо решили да се провозамо трамвајем бр. 2, јер смо знали да он иде до Вуковог споменика. Међутим, опет смо ушли у погрешном смеру, али овога пута није било потребе да излазимо јер тај трамвај вози стално у круг што нам је објаснио један путник па смо се само мало дуже возили. Опет сам звао родитеље и испричао им шта се догодило, да се не би бринули што ме дуго нема.

После повратка са једног од тренинга сам пожелео да се вратим кући другим путем, тј. да идем до Аутокоманде, а онда да пређем на аутобус бр. 31. Међутим, нисам могао да откријем како да пређем улицу – нигде није било пешачког прелаза. Питао сам једну жену на улици како да поступим. Она ми је објаснила да морам да користим подземни пролаз и, пошто је и сама ишла у том правцу, заједно смо дошли до станице.

Мама ме је једном приликом замолила да једној колегиници однесем нека документа, па смо се договорили којим путем и којим превозом да идем. Имао сам мало проблема да пронађем ту зграду и опет сам морао да питам неког пролазника. У повратку сам желео да променим трасу и да се возим трамвајем. Био сам убеђен да ћу умети да се снађем, али, испоставило се да нисам. На крају сам морао по обичају да зовем маму да јој кажем да не знам како да нађем станицу за трамвај. Саветовала ме је да питам неког пролазника и на крају сам успео.

(…)

Текст “Нека дешавања у саобраћају” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.