Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Пише: Стефан Лазаревић (Блог о социјалном укључивању)

У својим досадашњим текстовима нисам писао о свом детињству и мислим да би вам можда било занимљиво да прочитате о догађајима којих се сећам.

Политика и ТВ ревија

Као сасвим мали дечак сам научио да читам. Омиљено штиво ми је била Политика, коју сам много волео. Први догађај кога се сећам из мог раног детињства је да ме је тата повео на купање, а ја нисам хтео да оставим новине, него сам се туширао држећи их у рукама. Тада је настала и фотографија која ме подсећа на тај догађај. Сећам се и да сам једном скакао по кревету у дневној соби држећи Политику у рукама и да сам је тако случајно исцепао. То ме је много растужило и узнемирило, па сам терао родитеље да ми некако поправе и залепе новине.

Памтим и да смо мама и ја Политику куповали на киоску близу наше куће сваког јутра када смо ишли у продавницу и у шетњу. Неколико пута се догодило да су новине биле распродате и због тога бих се увек јако узнемирио. Сећам се да је једном моја баба отишла у подрум и из њега ми донела неке старе новине, али кад сам кренуо да читам, схватио сам да је покушала да ме превари, па сам их бацио. После тога је мама молила продавца који је радио у киоску да нам обавезно сачува један примерак новина јер није желела да плачем због тога што нисмо успели да их купимо.

Људи нису били сигурни да ли ја стварно читам те новине или се само играм, зато што у то време још увек нисам говорио. Међутим, верујте да сам их стварно читао. Посебно ми је био интересантан Политикин додатак Радио ТВ ревија. Први пут сам је видео када ју је једном тата донео са посла. Највише сам волео да проучавам програме ТВ станица које су били предвиђени за ту недељу, затим интервјуе са познатим личностима, а волео сам да читам и део у коме су представљане нове плоче одређених музичара са подацима о томе ко су били композитори, текстописци, аранжери и слично. Обожавао сам и топ листе најслушанијих албума забавне и народне музике. Читајући ТВ програме памтио сам и када се, ког датума или дана емитовала одређена емисија. Захваљујући читању ТВ Ревије заинтересовао сам се за датуме, о чему сам писао у претходном тексту. Толико сам волео те новине да сам тражио од маме да ми чита ТВ програме свих станица за одређени дан и датум, док ја ручам. Идеју за то добио сам јер сам видео да мама увек сестри чита бајке док она руча, јер није волела да једе, па је то помагало да поједе све што јој је сервирано за ручак.

Имао сам четири године када сам проговорио. У то време, не само што сам волео да читам новине Политика и њен додатак Радио ТВ ревија, него сам волео и да гледам телевизију Политика, која је на нашем ТВ апарату била на петом каналу. Моја прва реч била је „пој бет“. Сећам се да су се моји родитељи зачудили када сам изговорио ту реч, и нису разумели шта хоћу. А ја сам заправо желео да укључе телевизију и пусте програм ТВ Политике.

Имао сам две године када ми се родила сестра. Сећам се да смо тата, деда и ја отишли по њих у породилиште, а ја сам опет у рукама држао Политику, док је деда разговарао са мамом. И то је овековечено једном фотографијом. Када смо довели маму и сестру из болнице, ја више никога нисам хтео да пустим да уђе у наш стан. Тако су наши кумови дошли да виде бебу, а ја сам толико плакао да су морали да оду. Чак и бабу и деду, који су живели у стану испод нас, нисам хтео да пустим да уђу и много сам плакао када су то покушавали.

Црвени Југо и остали аутомобили

Рано детињство памтим и по жељи да се возим аутом уместо да идемо у шетњу. Мој тата је тада имао ауто Југо црвене боје, који је купљен 1990. године. Ако би се догодило да га тата случајно није паркирао у гаражи, него је био на улици испред куће, када бих га видео, увек бих плакао, јер сам желео да се провозамо. Често је мојим родитељима било јако тешко да ме смире јер сам одбијао да шетам и покушавао да уђем у ауто.

Као што неко време нисам никога пуштао да уђе у наш стан, тако нисам желео ни да пустим друге људе да уђу и возе се нашим аутомобилом. Кад сам био мали, ишао сам на терапије у Завод за психофизиолошке поремећаје и говорну патологију. Неколико пута се дешавало да нашу пријатељицу, а моју тадашњу терапеуткињу, повеземо кући. Међутим, ја то нисам желео. Плакао сам и драо се колико ме је грло носило. Она је покушавала да ме смири, говорећи ми: „Сад ћу ја да изађем из аута!“ Слично се догодило и када је мој деда био код нас, а ми смо се спремали да идемо до града. Тада су моји родитељи планирали да одвезу деду до његове куће, јер нам је то било успут. Мама је хтела да га припреми, па му је рекла: „Припреми се, он ће да плаче!“ Деда је одговорио: „Зашто ће да плаче, ја сам му деда!“ Међутим, пуно сам плакао и викао. Возили смо улицама у којима је била велика гужва, па смо ишли полако и деда је буквално изашао из аута у покрету и утрчао у аутобус, јер није могао да поднесе моје упорно плакање.

Тек сада могу да објасним разлоге зашто друге људе нисам пуштао у наш ауто или кућу. Разлог је био тај што сам желео да моји родитељи само мени посвете пажњу, а не другим људима или сестри, јер би у том случају мене запоставили. И данас врло често знам да будем љубоморан што су моји родитељи и сестра стално нечим упослени и желим да само мени посвете пажњу. Ипак, данас сам свестан да морам и сам да пронађем начин да испуњавам своје време и да треба да их пустим да извршавају своје обавезе.

Једном је код нас у гостима био мој деда. Не сећам се шта сам тачно урадио, али се сећам да ме је он опоменуо речима: „Не смеш то да радиш!“ Нисам уопште разумео шта је то значило. Други пут, баш смо се спремали да идемо у посету код њега, када сам се узнемирио. Родитељи су покушавали да ме смире и рекли су ми: „Идемо код дека Раце!“ Од тада, кад год би ми неко казао речи „Не смеш то да радиш!“, ја бих почињао да плачем и да говорим: „Идемо код дека Раце!“ Претпостављам да сам некако спајао та два догађаја. Сада, када мој деда више није жив, почели смо да реновирамо његову кућу. Кад год се наљутим и изнервирам, ја одем код тате који тамо ради и иако више не говорим реченицу „Идемо код дека Раце!“, ја то заправо чиним да бих се смирио.

Док сам био мали, био сам опседнут аутомобилима и улицама. Непрестано сам запиткивао људе којим су улицама негде ишли, или колико аутомобила су променили, односно ког датума су га купили. Тако још увек памтим када је мој теча купио свој ауто Заставу 128 тамноплаве боје – 31. децембра 1997. године, а да га је продао 14. априла 2001. године, када је купио црвени BMW у Кучеву, месту код Пожаревца. После га је продао нашим кумовима. Запамтио сам и да је мој ујак имао Опел Аскону светлоплаве боје, а после Реноа црвене боје. Мој брат од стрица много воли аутомобиле и пуно их је променио. Свој први ауто – Ауди зелене боје – купио је 6. јануара 2003. године, када је и положио возачки испит. Сећам се и једног нашег неспоразума – он је радио нешто око мотора тамноплаве Заставе 128, 19. јуна 2005. године. Ја сам се играо тако што сам обилазио око аутомобила и вероватно сам му сметао. Он се наљутио и рекао ми да то не радим. Почео сам да плачем. Мама је покушавала да ме утеши, а тата ми је казао да не зна шта да ради. И данас када се присетим овог догађаја, одмах се осећам исто као и први пут.

Већ сам описао да смо ми имали Југо црвене боје. Сем њега, у нашем дворишту био је и Југо мог другог деде, црвено-наранџасти. Занимљиво је да је и деда Рада исто имао Југа, само белог, којег је купио 27. марта 2005. Још увек се сећам телефонског разговора када нам је саопштио да га је купио.

Телевизија и Гранд математика

Одувек сам волео телевизију. Много сам волео да гледам извлачења наградних игара „Бинго“ и „Томбола“, па су моји родитељи куповали те листиће. Често сам читао комбинације бројева са њих, а то сам радио чак и у време када је требало да идем на спавање. Мама ме је једном неколико пута упозорила да оставим листиће, а како опомене нису уродиле плодом, она их је узела од мене и казала: „Остави Бинго!“ Много сам се узнемирио и дуго сам плакао. Од тада, кад год бих чуо реч „остави“, то би резултирало дуготрајним плакањем и смиривао бих се само уколико бих узео „Бинго“ листић. Зато је моја мама увек имала по неки у својој ташни, на полици са књигама, и свуда по кући, да бисмо могли брзо да их пронађемо, јер ми је једино то помагало да се смирим. Иста прича као и са дедином реченицом „Не смеш то да радиш“.

Као мали, имао сам четири гумене играчкице којима сам много волео да се играм. Оне су за мене представљале омиљене водитеље ТВ емисија. Често сам их износио у двориште, постављао их на стубове од ограде нашег дворишта и замишљао да се те емисије одвијају док сам ја у дворишту. То ми је била једна од омиљених игара, а временом сам почео да замишљам да сам и сам водитељ, давао сам називе мојим емисијама, припремао се за њих, размишљао кога да позовем у госте, свечано се облачио да бих изгледао као прави водитељ.

Иако сам много волео слова и бројеве и научио да читам, нисам желео да учим да пишем. Тата и мама су покушавали да ме наведу да напишем своје име или имена чланова моје породице. Али, заинтересовао сам се за писање тек када ми је једном тата обећао да ће ми купити неку музичку касету – компилацију хитова „Гранд продукције“ уколико препишем имена извођача са те касете. Од тада смо дуже време вежбали писање тако што су моји родитељи диктирали имена музичких звезда. Мама је диктирала имена певачица, а тата је био задужен за певаче.

Исто тако се сећам и да је тата покушавао да ме наведе да радим задатке из математике. Кад ми је задавао задатке у којима је требало да сабирам или одузимам бомбоне, јабуке или кугле  сладоледа, то није уродило плодом. Ако би ме питао колико је три више две бомбоне, ја бих одговарао: „Комада.“ Данас знам да сам то говорио зато што нисам разумео татино питање и шта ја заправо треба да радим. Зато је тата осмислио „Гранд математику“, где ми је цртао бину емисије „Гранд шоу“ на којој је било, нпр. две певачице и три певача. Брзо сам разумео да их је на сцени укупно пет. Преко „Гранд математике“ сам брзо разумео сабирање и одузимање и било ми је веома забавно да решавам те задатке.

Кад год треба да научим нешто ново, важно ми је да почнем од онога што волим, од онога што ми је јасно и прихватљиво. Такође, јако ми је важно и од кога учим. Са великим интересовањем сам почео да пратим спортске догађаје на телевизији тек када сам сазнао да је директор моје бивше средње школе фудбалски судија. Спорт пратим и због мог тренера који је много допринео мом осамостаљивању, али и томе да имам занимљиве активности од када сам завршио средњу школу.

Памтим још један догађај који је за мене био доста трауматичан. Мој деда, који је живео у истој кући у којој и ми, 2004. године одселио се у Нишку Бању. Први пут смо код њега отишли у лето 2004. године. Испред његове куће протиче поток са изворском водом. Обуо сам гумене папуче и отишао до њега. Ушао сам у поток и једна папуча ми је спала са ноге и вода ју је однела, све до реке Нишаве. Опет сам плакао, мама је покушавала да ми помогне да пронађемо папучу, али нисмо успели и на крају сам се бос вратио кући.

Било ми је занимљиво да пишем овај текст и да се присетим свог детињства. Надам се да ће и вама бити занимљиво да ово прочитате. Била би права штета не ставити све ово на папир.

——-

Текст „Неки догађаји из мог детињства” изворно је објављен на Блогу о социјалном укључивању. Остале блогове Стефана Лазаревића можете прочитати овде.

Уколико желите да прочитате и текстове других аутора/ки Блога о социјалном укључивању, кликните на линк.