Влада Републике Србије
Пише: Дражен Зацеро (Блог о социјалном укључивању)
У Атину сам отишао у потрази за другачијим. Град је у Европи али више оставља утисак северноафричког града.
Различитост је сила која инспирише и побуђује идеје, отвара нове углове, пуни ум садржајем из кога креативци нешто створе, а иновативци створе нешто по први пут.
Иновација ме одушевљава: разговор који није само куртоазна и комформистичка социјална активност, већ заједнички рад, претресање непознатог ради учења.
Супротно од овог изнад су ксенофобија, хомофобија, страх од Рома, страх од имиграната, страх од сирмаштва, страх од бескућника, односно мржња према наведеним групама људи.
Из Грчке сам се вратио са пуно нових информација, утиском да ми се не свиђа певање на грчком језику, поразмислио сам о анархизму, имигрантима, солидарности, космополитизму, посумњао у законе физике када сам се после 3 сата вожње од Београда обрео у Младеновцу и сл.
Но кључно за ову причу је нешто што ме раније није занимало, а после путовања је почело да ме занима!
Наиме, у Атини постоји део града који се зове Егзархија, урбани део, налик нашем Дорћолу, запоседнут кафићима, уметницима, илегалним имигрантима, алтернативцима (политичким и музичким: анархисти, комунисти, панкери, рокери, нихилисти, хипстери, корисници и трговци психоактивним супстанцама, што би баба Иванка рекла, „од зла оца и горе мајке“, „с коца и конопца“) итд.
Центар Егзархије је тргић-паркић Егзархион. На том тргићу се налазе две зграде које су окупирали анархисти који се ложе на аутономне урбане комуне, самоорганизовање итд. Деда Мразе, не скрећи са стазе, важно је да се ради о двема старим зградама које су деценијама пропадале, а људи су их дакле окупирали и створили услове за живот и рад локалаца. Тиме су створили и локалну заједницу тамо где је иначе тешко постојање исте: у великом граду.
Необичан и неинституционални пример добре праксе из земље Европске уније, у области социјалног укључивања
У обе зграде је направљен друштвени центар. Зграде су окречили млади, рад не кошта, а доноси дружење, креч су некако набавили, као и неке старе столове и столице које уз мало креативности претворише у пријатан простор, чак у тренду, будући да сада иначе скупе кафиће уређују у стиллу познатом као индустријал.
У обе зграде су отворили бар и продајом пића финансирају часове грчког за сиромашне и углавном илегалне имигранте, плаћају стоматолога за сиромашне који иначе немају приступ здравствемпј заштити, набављају материјал за креативне радионице итд. Често организују и журке, па од продаје улазница и пића финансирају и друге сличне инклузивне активности. Колико је то пример добре праксе за укључивање илегалних имиграната у заједницу, сведочи и то што се имигранти ноћу тамо скупљају у највећем броју јер се ту осећају безбедно.
Безбедно, будући да се у делу града поред Егзархије налази крај у коме доминирају припадници Златне зоре, ноторне неофашистичке и ултра-десничарке групе људи који су склони и да претуку илегалне емигранте сматрајући их одговорним за велику незапосленост, просјачење, наруживање града, небезбедност, трговину наркотицима и сл.
Имигранти о којима је реч, нису људи који су из Србије емигрирали јер су добили посао у грчкој испостави компаније Microsoft, већ се ради о људима који су побегли од ратова из Авганистана, Палестине, Ирака, Сирије, Палестине, северне Африке итд. Њима је јавни простор јако важан, место где могу да зараде нешто, да проведу време са познаницима и тиме олакшају терет сиромаштва и искључености кроз подршку и разговор. Нама је јавни простор место пролаза до куће, посла, кафића, факултета и сл. Њима је јавни простор (улица) хабитус, место где проводе велики део дана.
(…)
Текст “Некоришћени јавни простор за социјално укључивање и смањење сиромаштва” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.
pdf [3 MB]
Оставите коментар