Влада Републике Србије
Пише: МЕСТО ЗА НАС (Блог о социјалном укључивању)
Аполонија Маргарет Штајф рођена је у Немачкој 1847. године. Њен отац био је грађевинар, а мајка домаћица. Маргарет је била здраво, живахно и безбрижно дете, све док се са годину и по дана није разболела од дечје парализе. Било јој је суђено да никада више не хода и да користи колица. Ово је најтеже пало њеној мајци, јер је мислила да ће морати да брине о ћерки до краја живота, да њена ћерка никада неће моћи да преузме домаћинство и постане мајка. Тада се чинило да Маргарет нема изгледа за лепу будућност.
Међутим, Маргарет је другачије доживљавала ствари. Била је пуна живота, зрачила позитивном енергијом, а њена весела, друштвена природа чинила ју је веома прихваћеном и популарном. Увек је желела да учествује у свему што се дешава напољу, без обзира на време, и тражила од породице и пријатеља да је воде напоље чак и зими. Када је пошла у школу, помагала су јој комшијска деца и сестре, а жена која је живела близу школе узносила ју је уз степенице. Волела је школу и била натпросечна ученица.
Слободно време проводила је са другом децом кад год је то било могуће. Стално је смишљала нове игре и организовала их тако да и она може учествовати. Тада се показао њен таленат који ће јој касније бити од велике користи: умела је да укаже људима шта се мора урадити тако да они то и сами пожеле да учине. Чувала је млађу децу док су њихове мајке биле на послу, што је за њу била важна дужност и помагала јој у сазревању.
Након неуспешне операције ногу, отишла је на опоравак у посебно лечилише, у коме је уживала, али је њено физичко стање остало непромењено. Упркос противљењу родитеља, уписала је кројачку школу и временом постала одлична шваља, још једном доказавши родитељима да су је потценили у покушају да је заштите од разочарања у себе.
Са седамнаест година Маргарет је схватила да се никада неће излечити. Знала је да мора да прихвати болест да би пронашла свој пут у животу. Њен отац је адаптирао кућу и од радне собе направио кројачки студио. Тако је Маргарет, заједно са сестрама, обављала кројачки посао од куће. Њихов кројачки студио постао је познат, а оне су прве у свом граду купиле шиваћу машину. Како Маргарет није могла да десном руком окреће точак, машина је била окренута: левом руком је покретала машину, а десном водила материјал. Волела је да цитира немачку изреку: човек највише ужива да ради управо оно за шта је најмање способан.
Маргарет је шила модерне хаљине и одећу за децу, што у свом салону, што на путовањима, јер је њен рад био веома тражен. На подстицај рођака фабриканта почела је да ради са филцом, и ускоро запослила своје прве помоћнике, покренувши сопствени посао израде женских подсукњи и дечјих капутића.
Маргарет је зрачила оптимизмом и била привржена људима, посебно деци. Пажљиво их је посматрала и одговарала на њихова питања, тактично и са хумором. Исту породичну атмосферу пренела је и на свој посао, помажући пријатељски својим запосленима. 1880. године у модном часопису нашла је крој слона од филца и одлучила да направи осам јастучића као Божићне поклоне деци. Она су била одушевљена, и играла су се њима на најразличитије могуће начине. Након Божића људи су почели да се распитују за ове играчке, а Маргаретин брат Фриц дошао је на идеју да их продају на пијаци. Меке пуњене играчке су тада биле новост, па су доживеле велики успех. Ускоро су почели да праве мачке, псе и друге животиње.
(…)
Текст “Немачка кројачица” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.
pdf [3 MB]
Оставите коментар