Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Пише: Ивана Ковачевић (Блог о социјалном укључивању)

,,Деца воле да уче и непрекидно уче, само што они који су живахнији не желе да се сврте на неко статично место у току сазнавања.
Зашто се нека група ђака одмах сама распореди у задње клупе?
Одговор може бити да би били што даље од ,,умиритеља” на једном месту. Нису они толико против знања, колико су против мирноће и скрштених руку. Кад би се знање стицало у току брзих покрета, били би они међу најбољим ученицима.
Када би се у каснијем животу извршила анкета, вероватно би се дошло до закључка да је мало оних који су живели у великој физичкој динамици, а да су некад давно седели у првој клупи. Ја сам из свог прикрајка то одавно приметио. Шта бих ја постигао да сам седео у задњој клупи — кад би мени табла била далеко, а њима (хитрима) је растојање до табле прекратко за скок.“ (Ненад Станковић)

У пријатном амбијенту испод палме и маслине, у дворишту које гледа на море, једног летњег дана водила сам пријатан, спонтан и поучан разговор са Ненадом Станковићем, дугогодишњим породичним пријатељем. Разговарали смо о рајској Боки Которској којој се враћамо сваког лета, утицају мора на здравље и виталност, васпитавању духа, процесима учења, као и препрекама у савладавању градива условњеним развојним сметњама деце. Између осталог, раније сам имала прилику да завирим у необјављене приче које чине део Станковићеве аутобиографије, спознам моћан књижевни стил пун дубине и лепоте, а прожет духовитим опаскама вешто уплетеним у интересантну грађу. Неке од тих текстова читала сам својим ђацима са циљем да не посустану и да иду напред водећи се за стварним узором и правим примером особе на коју се треба угледати у сваком погледу.

Ненад Станковић рођен је са церебралном парализом. Родитељи су га подизали са великом упорношћу и од најранијег детињства учили да све почиње вежбом и да вежба мора бити и остати стални пратилац живота сваког човека. Када је дорастао до тога да сам разуме те мудре речи, преузео је тај став као идеју водиљу и никад није престао да вежба. Резултати нису изостали. Ненад је дипломирани економиста који се, поред основног занимања, прикључио Друштву за церебралну и дечју парализу ,,Вождовац“ са жељом да допринесе његовом раду. Био је председник, потом секретар овог удружења. Хоби су му писање, фотографисање итд. У дугогодишњем је браку са супругом Светланом са којом има одраслог сина.

Упркос церебралној парализи, он је кроз живот ишао као онај духовни немирко с почетка овог текста. Радознао и ведар, јурио је ка својим циљевима. Обликован према највећим етичким начелима, са нама дели још нека своја запажања о васпитању и значају игре у животу детета. Из прве клупе свог живота посматрајући свет, истиче игру као нешто веома важно за правилан развој и васпитање детета. Посебну поредност даје игри жмурке:

„Зашто деца воле да играју жмурке? Деци, посебно оној најмлађој, скривање не значи много, скривање је само игра. Чак и ако се сакрију, мала деца не маре да ли су заиста скривена. Њима је нарочито важно да буду пронађена, па пригрљена, неизоставно пригрљена. Осећај сигурности у таквим тренуцима им је најважнији осећај и што се више пута понавља, она су све срећнија. Тај се осећај рађа заједно са дететом, без тог осећаја не одраста се на правилан начин.“

Обраћа нам пажњу да израз учествовање, у свему па и у игри, требало би да замени уобичајену конструкцију играти се са нечим, са неким. Игра првенствено постоји због учествовања, а не да би неко неког забављао, да неко неком служи као играчка, коју ће по потреби одбацити или узети, по принципу узми друга кад ти је потребан и одбаци га кад ти није потребан. Игра не би требало да буде наметнута обавеза, већ жеља учесника. То се не односи само на игру, већ и на друге домене живота. Посебно је важно обратити пажњу на васпитање деце и однос према деци у најранијем добу.

(…)

Текст “Немирко и друге приче” у целини можете прочитати на Блогу о социјалном укључивању.