Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Пише: Мирослав Јовановић (Блог о социјалном укључивању)

Када Мирјана жели да остави снажан утисак на свог саговорника, да га заплаши и одаљи од себе, исприча му како је била у затвору, јер је ножем избола супруга. Крупна, отресита, оштрог погледа и сигурног тона, заиста одаје утисак незгодне особе, са којом се није шалити и које би свуда могла да се снађе. Ако тај саговорник успе да задобије њено поверење, чуће да је то урадила након што је он континуирано вршио насиље над њом и злостављао њихову децу. Ту се слика о њој из корена мења. У оном оштром погледу, почињете да хватате несигурност, рањивост, забринутост.

Мирјана је измишљено име. Прича о њој није. Њена прича је специфична према карактеру дела, али она у основи има типични образац у којем се улога жртве и преступника смењују. То је прича у којој кршење закона представља једину видљиву опцију за спас или једини сегмент у времену, када особа престаје да буде жртва, док се поново не врати у исту улогу.

Жене и затвор – то не иде, није уобичајено, као неки баг који се друштву деси тек с времена на време. У структури затвореника у Србији, жена има тек нешто више од 4%. Већина њих, у тренутку када долази у Пожаревац, једини женски затвор у Србији, никада раније није замишљала да ће се тамо наћи, нису познавале никога ко је тамо био и никада нису виделе шта се налази иза упечатљивих шарених мурала који красе спољне зидове. Страх од непознатог је један од најјачих страхова, дубоко урезан у наш генетски код. Човек воли предвидиво и познато. Ту је његова комфорна зона. Мурали скривају непознато, неизвесност која носи стрес, страх, анксиозност са каквом се ове жене никада раније нису сусретале.

Временом, оно што је било непознато постаје познато, свакодневно, уобичајено. Развију се одбрамбени механизми, стратегије преживљавања, стичу се пријатељства, добија се подршка стручне службе… човек се на све навикне. И онда, када дође време за толико сањани излазак на слободу – догоди се инверзија. Овог пута неизвесност је са спољне стране мурала. Оно што је некада било познато, сада је непознато, непредвидиво, страно. Покидане су везе, заборављене су навике, а савремени свет се јако брзо мења. Брже него икада у историји. Нова занимања су потиснула стара, нове фирме су замениле оне у којима смо радили, нове зграде су никле на месту некада познатих кућа у нашем комшилуку, деца су порасла, васпитавана су од стране неког другог, некога ко им можда није сачувао најлепша сећања на одсутну мајку, партнери су нашли неког другог…

Када је Мирјана изашла из затвора, кућа у којој је некада живела више није била њен дом. Деца су била су у хранитељским породицама. Без посла, ненавикнута на нови свет, са неколико стечених сертификата о завршеним курсевима током одслужења казне – које су јој опције биле доступне? Привремени смештај код сродника, који су јој ставили до знања да треба што пре да нађе другу опцију. Једнократна новчана помоћ потрошена на таксу за личну карту, оброк, цигарете и кафу за њу и стару пријатељицу… Недуго након изласка на слободу, Мирјана је постала жртва трговине људима, експлоатисана од стране свог новог партнера. Из затвора у савремено ропство.

Трагајући за материјалом за писање овог текста, схватио сам да је ова тема колико занимљива и интригантна, толико и неистражена. И Гугл (Google) је овде био врло штур. Било је веома тешко наћи свеобухватан научни и истраживачки рад скоријег датума о интеграцији жена које излазе из затвора. Статистика која се наводи у Стратегији развоја система извршења кривичних санкција у Републици Србији до 2020. године није родно осетљива, осим када је реч о процентуалном уделу жена затвореница. Овде чак говоримо о подацима о женама које су у установи и који су доступни. Много теже је доћи до података о њиховим приликама након изласка из затвора. Колико је просечно времена потребно да нађу посао? Колико њих уопште успе у томе? Које услуге у заједници оне највише користе? Колико њих има подршку породице? Колико њих успе да очува бракове или партнерске везе? Шта се дешава са њиховом децом? Колико људи је имало контакте са њима током одслужења казне? Ко брине о деци док је мајка иза мурала? Какво је њихово ментално здравље? Који су фактори ризика и колико су учестали рецидиви?

Како на много важних питања нисам пронашао одговор, кренуо сам на терен. Обишао сам Казнено–поправни завод за жене и разговарао са службеним лицима који тамо раде, а контактирао сам и жене које имају искуство иза решетака. Такође, разговарао сам са представницима Мреже организација за постпеналну подршку Србије и службеницима из повереничких канцеларија у оквиру Управе за извршење кривичних санкција Министарства правде и дошао до обриса овог комплексног проблема.

Прикупљајући ове информације, сетио сам се својих пријатеља и рођака који су због рата деведесетих морали да избегну из својих кућа и преко ноћи започну нови живот, пронађу нови посао, обезбеде стан, стекну нове пријатеље. Жене које излазе из затвора су у сличној позицији, само што уз то вуку тежак кофер бивше затворенице. Већина њих потиче из дисфункционалних породица, а многе су биле жртве насиља. Према интерним подацима Службе за третман Казнено–поправног завода у Пожаревцу, око половине затвореница нема завршену ни средњу школу, око 40% се бори са болестима зависности, велики проценат има психичке поремећаје и различите менталне тешкоће. Ко их не би имао на њиховом месту?

Када изађу, без посла и прихода, најчешћа опција им је да се врате у токсично окружење које је највећим делом и један од главних узрока због којег су биле у затвору. Ако и успеју да пронађу посао, са њиховим положајем на тржишту рада (НСЗ их препознаје као теже запошљиву категорију), то су углавном слабо плаћени послови, од којих тешко могу да плате станарину.

Према извештају Националне алијансе за локални економски развој (NALED), тек свака 4. жена у Србији има неку некретнину у свом власништву. Можемо претпоставити да затворенице нису у бољем положају у односу на општу популацију. Чини се да је још теже у мањим местима, где је тешко избећи етикетирање и изговоре послодаваца који не сматрају да свако заслужује другу шансу. Понекад је теже задржати посао, него наћи га. Када су у питању жене које су одслужиле затворску казну и радни однос, то захтева потпуну промену животних навика, менталну стабилност, истрајност и континуирану подршку.

Свеобухватни програми реинтеграције могу дати сјајне резултате, што се види на примеру Холандије, где је ниво рецидива међу затвореницима који прођу кроз ове програме 7%*, док се ниво рецидива у укупној затворској популацији код нас процењује од 30 до чак 70%**.

Неке ствари се и у Србији померају набоље. Управник женског затвора у Пожаревцу, са искуством васпитача у мушком затвору, сумирајући своје утиске пред пензију, закључује да се данас много више енергије усмерава на поправни, а мање на казнени аспект казнено–поправног завода. Њихова Служба за третман, коју чини обучени мултидисциплинарни тим, од првог дана казне ради на припреми затворенице за излазак, а та припрема се интензивира неколико месеци пред истек казне. Затворенице у Заводу могу да доврше основно образовање или заврше курс, углавном кројачки или фризерско–козметички. Могућност да примају посете или чак да изађу на 8 сати или на викенд омогућава им да колико–толико одрже везу са блиским особама. Дешава се, међутим, да неке затворенице и када имају, не искористе право на излазак, јер немају коме да оду. Позитивни социјални контакти су најјачи фактор резилијентности и од кључног значаја за организовање живота након изласка, али затвор није најбоље место за њихово одржавање.

Након изласка на слободу, Служба прекида рад са њима и ту креће тура обилазака државних установа. МУП, ЦСР, НСЗ, РФЗО, ДЗ и многе још скраћенице.

Служба Завода их обично упути на Центар за социјални рад. Међутим, ако нема потребе за старатељском заштитом, ангажовање установа ретко иде даље од новчане помоћи, најчешће једнократне.

Од 2014. године постоје повереничке канцеларије за извршење кривичних санкција, које би требало да буду носиоци система постпеналне подршке, што је дефинисано као један од послова повереника. Оне функционишу у оквиру Управе за извршење кривичних санкција и задужене су за обављање великог броја послова, као што су праћење извршења обавеза по основу споразума одређених о признању кривичног дела, надзор над извршењем кућног притвора или затвора, надзор над условно отпуштеним лицима и, што је за ову тему најзначајније, пружање помоћи и подршке особама које излазе из затвора. За сада је основано 25 канцеларија у различитим градовима, (Београд, Шабац, Јагодина, Крагујевац, Краљево, Лесковац…) у којима ради око 40 људи. Повереници немају много могућности да пружају директну помоћ. Међутим, они имају улогу координатора задужених да, заједно са корисником и различитим актерима, направе свеобухватан план и да прате његово спровођење. Повереник би требало да укључи актере који ће кориснику/ци обезбедити новчану помоћ, смештај, помоћи му/јој да се дошколује, обучи за послове прилагођене савременом, дигиталном свету који се мења, запосли, обезбеди здравствену заштиту, психотерапију, саветодавни рад са породицом и све то у континуитету. Међутим, ако ових услуга нема, ни план неће функционисати, а повереник ће бити „мајстор без алата“.

Значајан ресурс чини Мрежа организација за постпеналну подршку Србије, која је основана 2019. године, у оквиру које функционише 16 невладиних организација. Овде су Неостарт, Виктимолошко друштво Србије, Рестарт и друга удружења, од којих су нека специјализована искључиво за рад са особама које су на крају извршења казне затвора. Они имају значајно искуство и веома успешне програме. Ипак, многе услуге су доступне само у ограниченом броју локалних заједница, најчешће оних највећих, док су затворенице које се враћају у мале средине у неповољнијем положају, док услугу смештаја за ови групу у овом тренутку не нуди нико.

Јасно је да се друштвени проблеми не решавају пуким тамничењем и привременим одстрањивањем појединаца. Живот је много комплекснији од тога, а преступници/е су неретко истовремено и жртве, некада других људи, а некада околности. Ако желимо да градимо хуманије, праведније и безбедније друштво, потребна су нам системска и свеобухватна решења. Видимо на примерима успешнијих да је могуће направити резултате и не сумњам да и ми можемо слично. И овој текст је настојао да понуди неке путоказе. Важно је спровести свеобухватно истраживање, интензивирати развој повереничких канцеларија, формирати интерсекторске локалне тимове за подршку, ширити мрежу услуга и успоставити нит од Службе за третман у Заводу преко канцеларија повереника до крајњих услуга. Ни од једног човека не смемо одустати.

——-

*Радојковић, Ј. (2014.) Мере за смањење затворске популације примери добре праксе. Београд: Београдски центар за људска права, стр. 22

**Срнић, Ј. Ковачевић, Н. Николић, Н. (2014.) Живот после затвора. Београд: Центар за превенцију криминала и постпеналну помоћ НЕОСТАРТ, стр. 5

***

Текст „Неограничена слобода – ограничене могућности” изворно је објављен на Блогу о социјалном укључивању. Остале блогове Мирослава Јовановића можете прочитати овде.

Уколико желите да прочитате и текстове других аутора/ки Блога о социјалном укључивању, кликните на линк.