Влада Републике Србије
Пише: Валентина Лепојевић (Блог о социјалном укључивању)
Често ухватим себе у дубоким мислима о социјалним темама. Зашто ли ово дете има тужан израз лица? Да ли је добио лошу оцену? Или га муче неке друге бриге? Ко ли је све у овом препуном аутобусу? Какве ли су њихове приче? Свако има своју причу. И свако има своје радости и муке. Онда наиђе период када и мене снађу неки проблеми. И они су мени највећи. Објективно, нису највећи – али су моји. Шта је било незамисливо тешко – сада кад се сетим, насмејем се или растужим. И тако време прође.
Моји дани изгледају овако: пробудим се и попијем кафу. Изаберем одевну комбинацију, спремим се и изађем из стана. Живим у граду и аутобуско стајалиште је близу. Уђем у аутобус и одем на посао, успут купим кафу за понети, једном месечно и Лицеулице. После посла углавном идем право кући, а некад свратим у кафић. Викендом углавном одмарам, жељна излежавања. Прошла година је била прилично изазовна због епидемије корона вируса и разних уведених мера (карантина, полицијског часа). Уштедела сам неки новац и решила да наставим школовање. Зашто да не? Година је ионако грозна, па хајде да не прође узалуд. Прва рата кошта колико и пар бољих чизама, а за наредне три ћу да се снађем. Можда успем да набацим још неку шљаку…
Врло сам свесна привилегије у којој живим и избора које правим: нађи посао, ради, упиши школу, додатно се ангажуј, удај се. Да ли желим децу? Мој избор. На непристојна питања одговарам са: не мешај ми се у материцу. Оснажена сам млада жена, захваљујући породици и окружењу. Окружена сам истим или сличним људима. Кад нешто не знам, имам кога да позовем и питам. Кад немам кога да позовем, свесна сам да ће се нека врата отворити. Знам своја права, треба само бити упоран. Доста људи живи квалитетније и боље од мене, али много више људи живи далеко горе. Звучи претенциозно: живети привилегију. Али је истина.
Сад замислите апсолутну супротност од горе описаног: Пробудим се кад ми неко каже, обучем ствари које нису моје – јер своје ствари не поседујем, не могу да упишем школу, не могу да нађем посао. Не могу да се удам. Да ли ћу да родим дете? Не зависи од мене. Живим предалеко од аутобуског стајалишта. И да је близу, немам новац за карту, а и треба ми одобрење да изађем. Немам приватност, собу делим са још петоро људи. Окружена сам истим или сличним људима. Нисам поучена о својим правима. Насиље није неуобичајена ствар. Знам да ли је нешто добро или лоше, али нисам оснажена. Сва врата су затворена. Нисам упорна, јер нисам научена да то будем. Научена сам да ћутим и трпим. Немам где.
Па како то у 21. веку? Сам бираш како живиш, рећи ће неко. Заиста јесте непојмљиво да у 21. веку неки људи живе на овакав начин, али је тако. Реч је о особама са инвалидитетом које живе у институцијама, а које су лишене пословне способности. Према важећем закону Републике Србије, особа може бити лишена пословне способности, делимично или у потпуности. Тим особама се додељују старатељи или старатељке, и то су углавном чланови породице или радници/раднице у центрима за социјални рад. Једноставно постављено, ово значи да о свим питањима које се тичу живота штићеника или штићенице одлуке доноси неко други. Режим старатељства погађа све особе које су лишене пословне способности, али су жене у већој мери угрожене због вишеструке дискриминације: по основу пола, инвалидитета и чињенице да живи у институцији.
Шта је потребно како би се положај ових људи побољшао је комплексно питање и захтева одвијање два различита процеса паралелно:
- Убрзање процеса деинституционализације који је у Србији започет још 2011. године. Деинституционализација не представља само обезбеђивање бољег стамбеног простора у заједници, већ се огледа у обезбеђивању приступа свим правима, равноправности пред законом, укључивању у програме заштите од насиља, оснаживању и јачању самозаступничких иницијатива. Овај корак значи да средства треба да се усмеравају у услуге у заједници, лиценциране пружаоце услуга и социјалне услуге, а не у саме институције.
- Укидање могућности лишења пословне способности у корист алтернативним начинима пружања подршке особама којима је то потребно, у обиму који је потребан, а који треба да буде индивидуално одређен, уз поштовање аутономије и воље особа са инвалидитетом и у складу са Конвенцијом о правима особа са инвалидитетом. Ову конвенцију је Србија ратификовала још 2009. године.
Многа уговорна тела већ годинама апелују на Србију да поступа у складу са горе наведеним. Од међународних тела УН:
- Комитет за права особа са инвалидитетом и Комитет против тортуре годинама указују да је потребно убрзати процес деинституционализације у Републици Србији.
- Комитет за елиминисање дискриминације жена позвао је Србију да укине могућност лишења пословне способности по основу инвалидитета.
- Комитет за права детета препоручио је да Србија треба да обезбеди да се институционализација користи само као последње средство.
Такође, на европском нивоу:
- Европска унија годинама указује на то да у Србији није постигнут никакав напредак у услугама социјалне заштите на локалном нивоу или процесу деинституционализације, укључујући константни недостатак средстава. Поред тога, у ЕУ извештају за Србију наведено је да су жене са инвалидитетом у резиденцијалним установама посебно рањиве и да се суочавају са специфичним облицима родно заснованог насиља, као што је принудна контрацепција, присилна стерилизација и присилни абортус.
- GREVIO група Савета Европе саопштила је да Србија треба да обезбеди поштовање и промоцију информисаног и слободног пристанка жена, посебно жена са инвалидитетом које бораве у институцијама.
Велики број невладиних организација ради сјајан посао и захваљујући њима знамо шта се у институцијама догађа. Сними се прилог који се емитује на телевизији, или чак филм, напише се чланак, блог… Опет, захваљујући НВО или освешћеним појединцима и појединкама. Те ретке тренутке прокоментаришемо, на овај или онај начин, и настављамо са својим животом, радостима и бригама, док људи у институцијама и даље недостојанствено живе, а њихово време пролази. Пошто реформе о којима сам писала захтевају промену закона и система, то се не може остварити без подршке Владе и Народне скупштине Републике Србије, а можемо се угледати на примере добре праксе бројних држава, као што су: Италија, скандинавске земље, Хрватска, Канада и многе друге.
——-
Текст „(Не) Живети привилегију” изворно је објављен на Блогу о социјалном укључивању. Остале блогове Валентине Лепојевић можете прочитати овде.
Уколико желите да прочитате и текстове других аутора/ки Блога о социјалном укључивању, кликните на линк.
pdf [3 MB]
Оставите коментар