Tim za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva

Пише: Ива Ераковић (Блог о социјалном укључивању)

Медији, инстант књижевност, модна индустрија – никада нас нису више запљускивали саветима, моделима и пројекцијама „правих“ жена и мушкараца. Под окошталим термином „прави/а“ крије се формула натегнутог савршенства које је униформно, искључиво, банално и досадно. Истовремено, инсистирањем на оваквој прозаичној уравниловки спољне естетике, али и унутрашњег бића, штета је нанета свима – и женама и мушкарцима.

Јер бити „прави/а“ је важније од бити свој/а и аутентичан/на, испред бити срећан/срећна. Такође, оваква подела, довела је до још већег удаљавања жена од мушкараца и обрнуто, а јаз између полова, уместо да се смањује – и даље почива на обиљу исконструисаних „подразумевања“. Јер, ако не задовољаваш постављене критеријуме – треба да се осећаш инфериорно, недовољно добро, безвредно, промашено. Међутим, тако се удаљаваш како од себе, тако и од људи око себе.

Гордост и предрасуде

Од памтивека, преко различитих психолошких, социолошких и антрополошких теорија, разлике између мушкараца и жена вечита су тема и инспирација. Медији, лака књижевност, музика потцртавају ове разлике, банализују их и конструишу у стереотипне моделе – који полако постају општеприхваћена правила која се у складу са временом пакују у различите облике пожељности и друштвене прихватљивости. Порука је увек иста: Немој да штрчиш! Уклопи се у стандард! Буди оно што ти је намењено!…

Истовремено, људски ставови, поступци, убеђења и уверења често су одређени управо тако постављеним представама и сазнањима, које без личних филтера, некритички и олако преузимамо и као да морамо да их прихватимо као једине истините и стварне. Ако кроз те a priori представе градимо и односе са другима и тако пројектујемо своја очекивања, заправо постајемо робови предрасуда. У том смислу, жена ће уобичајено бити приказана као: нежна, пријатна, љубазна, она која воли децу, склона компромисима, помагачким и извршилачким професијама, док су мушкарци рационални, мудри, агресивни, амбициозни, виђени за позиције руковођења и управљања… И само као такви – биће „прави“.

Бити „права“ или „прави“ је заправо гомила исконструисаних захтева који нису окренути добробити оног ко епитете носи, напротив. „Права“ жена или „прави“ мушкарац, наиме, ту су да задовоље своје партнере, околину, родитеље, послодавца, децу… Под притиском испуњења своје задате улоге, удаљавамо се од сопствености, аутентичности и индивидуалности – истовремено гајећи све мање искрене односе са светом око нас. То бреме наметнуто за оба пола, друштвено нас искључује и своди на уврежене полне моделе, без личног печата, без суштинског садржаја…

Да ли морамо и да ли треба да будемо „прави“? И зашто је одговор НЕ и за жене и за мушкарце?

Ако си ЖЕНА:

Не мораш да се удаш и да имаш мужа. То је твој избор.

Није срамота бити разведена. Не дозволи да те зову распуштеницом.

Да ли ћеш имати децу или не – на првом месту је твоја ствар. Не мораш да рађаш. Не мораш да будеш мајка. Твоје тело је твој избор.

Ако не можеш да родиш – нико нема права да те због тога преслишава, саветује или чини мање вредном.

Не мораш да будеш мршава, ни гојазна, нити да изгледаш као жене са реклама. То не значи да не потражиш помоћ лекара – ако имаш здравствени проблем.

Не мораш да будеш нежна и елегантна, то је питање твог сензибилитета и жеље.

Не мораш да будеш попустљива, ни послушна. Посебно ако тако обезвређујеш себе.

Не мораш да „знаш када да ућутиш“, нити да будеш тиха. Говор служи да бисмо се разумели, а ћутање је знак трпљења.

Не мораш да будеш женствена, не мораш да будеш изазовна. То су иначе категорије које различито доживљавамо.

Не мораш да се шминкаш, не мораш да будеш ненашминкана. Твоје лице је твоје платно.

Не мораш да се извињаваш ако желиш каријеру и амбициозна си. Ти бираш своје приоритете.

Потпуно је у реду да будеш министарка или таксисткиња или да тренираш фудбал и свираш бубњеве. Не постоје ЖЕНСКА или МУШКА занимања.

Не мораш да знаш да куваш. И потпуно је у реду да будеш мастер куварица најбољих ресторана.

Не мораш да изгледаш млађе. Изгледај онако како тебе чини срећном.

(дописати… свака за себе)

Иако су стереотипије везане за жене укорењеније, чешће и више се истичу и потцртавају, чињеница је да су и мушкарци и те како изложени гомили захтева које треба да испуне, како би доказали своју унапред контурисану родну улогу.

Зато, ако си МУШКАРАЦ:

Не мораш да будеш снажан. Твоје тело служи првенствено теби.

Не мораш да будеш храбар. У реду је да имаш страхове и да их делиш са другима.

Не мораш да зарађујеш више од партнерке. Допринећете, колико и када ко може. Не мораш увек ти да платиш рачун у ресторану, кафићу, биоскопу…

Не мораш да се ожениш „зато што је дошло твоје време“.

Не мораш да желиш каријеру. Можда је твој сан да останеш са децом и бринеш о кући, ма шта друштво о томе мислило.

Не мораш да се бавиш „мушким“ занимањима, фантастично је бити шминкер, кројач, васпитач.

Не мораш да волиш спорт и тренираш. То је питање твојих афинитета.

Не мораш да пијеш алкохол, да би доказао да си „мушко“. Твоја ствар је да ли у кафићу пијеш сок или млеко.

Не мораш да возиш и волиш аутомобиле.

Не мораш да сакриваш сузе. Плач значи да си људско биће које осећа тугу, страх и бол.

Не мораш увек да желиш секс. Нико није машина. Нити треба да буде.

Не мораш да кријеш шта осећаш. И можеш да говориш о томе.

(дописати… сваки за себе)

И можда најважније од свега – шта не морамо НИ као ЖЕНЕ НИ као МУШКАРЦИ:

Не морамо да будемо савршени. Јер нико није савршен и не треба да буде.

Не морамо да будемо увек јаки/е. Сасвим је у реду бити слаб/а, уплашен/а, тужан/а.

Не морамо да будемо стрејт. Сасвим је у реду имати другачији сексуални идентитет или оријентацију.

И… списак би могао бити бескрајан, али све се може сажети у једну истину:

НИКАДА не морамо да будемо оно што нисмо.

Стереотипи и предрасуде – пут ка дискриминацији

Већина психолога сагласна је да су стереотипи специфична својства која приписујемо људима на основу њихове припадности одређеној групи.

Стереотипи одражавају културолошка уверења.Стога унутар друштва постоје лако препознатљиви описи чланова одређене групе које можемо препознати чак и ако не верујемо у њих.

Важно је запамтити да сви понекад стереотипизирамо друге људе, али је исто тако важно напоменути да је емоционално засноване ставове, као што су стереотипи, много теже променити у поређењу с другим врстама ставова.

Полни стереотипи су веома чести и раширени – тако, нажалост, многи верују да су жене успешне у неким „мушким” подручјима захваљујући срећи или зато што су се много трудиле, а не због својих способности. Тако, истраживања објављена у научном часопису The Quarterly Journal of Economics показују да дечаци чешће успех приписују својим способностима, а девојчице срећи, док неуспех дечаци приписују спољним факторима, а девојчице себи. Ово је само један пример како родни стереотипи „обликују“ вредности и ставове.

Нажалост, стереотипи удружени са предрасудама (непријатељски или негативан став према препознатљивој групи људи, који се заснива искључиво на њиховом чланству у тој групи) – воде у дискриминацију.

——-

Текст „Не морам да будем оно што нисам! – Митови и заблуде о ‘правим’ женама и мушкарцима” изворно је објављен на Блогу о социјалном укључивању. Остале блогове Иве Ераковић можете прочитати овде.

Уколико желите да прочитате и текстове других аутора/ки Блога о социјалном укључивању, кликните на линк.